Učitelj

269

Бате НЕРВНИ РТРС РЕНЕ НИЛ ИЕ РТ ЕНЕЛ Ер а а

многе српске деце онога времена (по дворовима владара и властеле) долазила садржина тих књига, а преко њих, у облику усмене књижевности, и до ширих народних слојева. То се исто може рећи, само у ширем обиму, и за поједине производе наше дубровачке књижевности у средњем веку, као и славено-сербске књижевности осамнаестог века.

Прве штампане књиге које су долазиле непосредно до руку српске деце и омладине уопште, свакако су преведена дела са запада, међу којима су и Езопове басне у Доситејевој преради (1788), Робинсон Крусе и др. Што се тиче првих оригиналних дела српске књижевности која је без сумње читала и омладина, може се с правом тврдити да су то биле прве књиге Српских народних песама у издању Вука Караџића (1823—1833) као и Песме Бранка Радичевића (1847) и Песме Љубомира П. Ненадовића (1849).

Нешто доцније (1858) јављају се и први омладински листови као: Школски лист Ђорђа Рајковића и Пријатељ српске младежи д-р Ђорђа Натошевића (1866). Они су уједно и творци српске диференциране дечје књижевности, која се кроз неколико деценија развијала углавном настојањима педагога (учитеља и професора), због чега је понеки књижевни критичари називају и педагошком дечјом књижевношћу, окривљујући педагоге да су на тај начин ометали напредак праве дечје књижевности. Међутим о диференцираној дечјој књижевности код Срба и о њеним творцима ипак се не може говорити онако као о истој појави на западу, јер треба имати на уму стање наше опште књижевности као и стање нашег основног школства тога доба, пошто је обадвоје било тада такорећи у повоју. Напротив, пре би требало одати похвалу и признање овим пионирима српске дечје књиге, што су несебично улагали све своје силе да попуне празнину у књижевности за омладину у дода кад се за њу нису уопште ни интересовали ондашњи малобројни прави књижевници. Шта више, само се њиховим настојањима има и захвалити што су се доцније почели и прави књижевници бавити дечјом књижевношћу, Познато је, на пример, да је баш Д-р Натошевић придобио за децу и увео у дечју књижевност Змаја Јована Јовановића, а преко њега и његовог Невена и многе друге тадашње књижевнике. /Уколико су се, пак, учитељи и доцније бавили дечјом књижевношћу, а нису били и сами књижевници и песници, тај њихов рад треба више оцењивати са школског него са књижевног гледишта, јер се у примењеној књижевности оскудевало, а без ње се не може ни замислити стручна обрада наставних предмета националне групе, као ни приређивање разних школских манифестација и свечаности. Према томе диференцирана дечја књижевност код Срба претставља само неизбежни привремени прелаз од преводне ка оригиналној и правој дечјој књижевности.

Са Змајевим Невеном и његовим сарадницима (1880) почиње доба праве дечје књижевности, које је доцније испуњено многим листовима и часописима као и одличним књигама за децу, које су уређивали и писали не само учитељи-књижевници него и многи признати песници и приповедачи (Змај, Стеван Поповић, Јован Максимовић, Милутин Јакшић, Радован Кошутић, Михаило Јовић, Симо Матавуљ, Милан Милићевић, Јован Грчић Миленко, Милорад