Učitelj

пе

287 ва ТРНАВА А НЕ РАНЕ

се суштина дечје заштите састоји само у збрињавању деце калдрме, гаменерије свих врста, у збрињавању напуштене деце без крова и без хлеба. Отуда се годинама и годинама верује, да се под социјално угроженом децом имају да разумеју, поред наказа и недоношчади, самс још улична, голотрба деца, сва у ритама, исцрпљена од гладовања, подбула од неспавања. А у ствари, то су у већини лумппролетерска деца, безпризорна у најгорем смислу те речи, која се клате између дечјег кримена и гладне смрти, спавања по каналима и живљења по катакомбама и напуштеним гробницама. Те деце, коју такође треба збринути али не и једино заштитити, има релативно мало, стотине и стотине пута мање него социјално угрожене деце, и то већином по градовима. По селима, готово их и нема, бар не у обиму који рађа само калдрма социјално диференцираног града, а још мање у броју који би својом величином питање уличне деце подигао на висину социјалног проблема... ,

Тако се, силом околности, ствара један чудан парадокс: незбринуто дете треба да постане мали лопов да би друштвена интервенција од малог преступника направила збринутог малолетника у корекционом заводу; треба да од напуштеног и бедног девојчета постане улична блудница, да би се упутила у завод за посрнуле девојке; треба дете да има који физички или умни недостатак, по: могућству да буде што већи дегенерик, па тек да се друштво у довољној мери заинтересује за његову будућност; треба старији малолетник да одслужи робију да би се друштво побринуло о његовом упославању кад се поврати са робије итд. То су парадокси растурене, погрешно постављене и при том некоординиране каритативне акције на пољу дечје заштите. Далеко од намере да оптужујем, али такав рад, посматран научно, изгледа као селекција рђавих; одабирање горих...

: Са таквом нездравом идеологијом дечје заштите у Југославији. године су пролазиле, да би се, тек после петнаестогодишњег лутања, отпочело од 1938 год. све више да увиђа и признаје, да рад наших хуманитарних организација остаје без много ефекта само зато што не постоји јединство акције међу њима и што нема опште и заједничке планске директиве, базиране на једној социјално здравијој идеологији дечје заштите.

Тако је, најзад, и у нашој земљи сазрела идеја за неопходном координацијом рада: 1933 године држава, општине и приватна иницијатива створиле су своју заједничку Унију за заштиту деце. У Унији је координирана сарадња државе (4 ресорна министарства), самоуправа (9 бановина и 72 града), науке (нарочито универзитетских дечјих клиника), професионалних организација (педијатера,. учитеља, професора, медико-социјалног особља и других стручњака за здравствено, морално или умно подизање деце) и приватне иницијативе (248 учлањених савеза, организација и друштава за заштиту деце).

Љ Пошто је прележала све у нашој друштвеној средини неизбежне „дечје болести“, организација Уније је у току последње три Године отпочела плански да ради на спровођењу свога програма: да проучава проблеме заштите деце на стручним конгресима и састанцима, као да и путем стручних публикација формулише и про-