Učitelj

више био национални борац са пушком у руци, а мање просветношколски радник, више национални мисионар а мање учитељ школске деце.

И после таквог планског и систематског рада дошао је најпре балкански а потом светски рат. Насташе страшне и крваве борбе.

Проли се море наше крви. Зашто — За свете и узвишене идеале којима се наш народ највише кроз школу напајао. — За ослобођење наше потлачене браће. — За стварање једне велике и моћне

националне државе, у којој би сва наша браћа — и Срби, и Хрвати, и Словенци — били слободни и уједињени. Народни учитељ и тада сјајно одигра своју улогу. Он у рату са својим негдашњим ученицима показа такву храброст, којој се цео свет задиви. М, сасвим природно, после таквог херојског и пожртвованог рада народних учитеља пре и за време минулих ратова дошла су заслужена признања и похвале. Од најважнијих и најкомпетентнијих личности. Најпре од наших узвишених владара: Краља Петра Великог Ослободиоца и Краља Александра Ујединитеља. А затим од свих виших ратних команданата, бивших министара просвете, кад и многих наших познатих јавних радника. Сви су се најласкавије изразили о народном учитељу: и као просветно-школском раднику, и као ратнику. Сви до једнога. Све те појединачне похвалнице скупљене су и оштампане у једну засебну књигу, која носи наслов: „Документа о учитељском националном раду у прошлости“. Ово је учињено ради потомства. А и ради младих учитељских генерација. Да се зна, шта су пре а и за време минулих ратова народна школа и њен учитељ урадили. А и да би се млађе учитељске генерације угледале на своје старије другове: да раде онако како су они радили, и да се у свом раду руководе оним идеалима којима су се они руководили.

Ми овде нећемо помињати имена свих оних, који су се онако ласкаво изразили о великим заслугама народних учитеља за стварање данашње наше државе. Ми то нећемо чинити: колико ради стрпљења читалаца, толико и ради наше познате учитељске скромности. Али, ипак, једно по дужности морамо истаћи, а наиме: да су напред поменуте изјаве наших најкомпетентнијих фактора учитељеву личност попеле на ону висину до које се, бар досад, ниједан други ред интелектуалаца још није уздигао. То сведочи и најновија изјава нашег познатог књижевника и јавног радника г. Стевана Јаковљевића, професора Београдског универзитета. Та изјава, која до данас још нигде није објављена а коју је он ту скоро упутио Ужичком учитељском удружењу поводом захвалности нашег Друштва изражене му у име учитељства за све оно што је он у својој познатој „Српској трилогији“ о учитељу-ратнику казао, текстуелно гласи: „Прочитао сам у новинама, а добио сам и званичан акт, којим ми Учитељско удружење среза ужичког одаје признање, што сам у свом ратном роману истакао улогу учитеља у стварању наше националне државе.

Оваква пажња од стране Учитељског удружења чини ме поносним. Утолико више, што долази од стране људи који су у прошлости а и данашњости главни пионири моралног препорода и носиоци културе у нашем народу.

Када бих био неко, израдио бих споменик, у знак захвалности