Učitelj
Руски „бихевјоризам“ такође има у себи 3 такве струје. Међу њиховим претставницима има присталица искључења сваке психолошке анализе: /7. 1 Блонски, који је у првим радовима после револуције објавио да је субјективна метода у психологији „религиозна предрасуда“ (у његовом „Приказу научне психологије“); Е. Енгмен, који у „18 теза о теорији нове биологије“, 1928 г., пориче реалност свести и психике, и др. При свем том постоје и озбиљни претставници чисто 2сихолошког тумачења човекова понашања (најинтересантнији и заиста вредни израз ове струје је књига „Наредни проблеми педологије“, Зборник чланака под уредништвом проф. М. Ј. Басова. Москва, 1930 г.). Средњу струју претставља Корнилов, који, за разлику од Бехтерева и Павлова, сматра реакцију као 7сихофизички процес и пребацује поменутим претставницима рефлексологије да су заборавили на психичке процесе. Извесни број психолога стављају дијалектички материјелизам насупрот вулгарном материјализму, који сматра да је свет нека „врста физичке енергије“ (формула Корнилова). Проф Басов каже да се, са гледишта дијалектичког материјализма, психичко и материјално, свест и бивствовање, субјективно и објективно налазе једно с другим у односу јелинства а не истоветшности“. „Појаве, које се именују као психичке, — пише он на другом месту, — претстављају квалитативно нову форму, која настаје у процесу развоја материјалне реалности и то на одређеном ступњу тог развоја“ („Опште основе педологије“. М. 1931),
Забележимо још ванредно занимљиву књигу 7аланкина, која носи карактеристични назив „О преокрету на психолошком фронту“ (1931). У овој књизи аутор оштро напада на скроз материјалистичко одбацивање засебног карактера психике и захтева проучавање психичког процеса.
Како видимо, од грубог или нешто утанчаног материјализма психологија се у Сов. Русији креће у смеру признања посебног карактера психичке реалности, тј. признања да се ова последња не производи односно не изводи од материјалног бића.
г — Педолошки правац.
Педологија је термин, који обухвата све дисциплине које проучавају дете, и у овом смислу противставља се психологији детињства, која је намењена проучавању само унутрашњег света детета. У суштини ни у објекту ни у методама педологија нема ништа, што би могло да искључи психолошку анализу или да је призна за сувишну, али је од самог почетка педологија у Русији (углавном под утицајем П. П,. Блонског!') истицала на први план зависност дечјег развоја од социјалних услова. У почетку и у руководствима из психологије детињства порицала се и сама мо-
н) П. П. Блонски (ученик Г. И. Челпановајнаправио је врло компликовану еволуцију. Још је до револуције 1917 г. од чисто филозофских радова (од којих је најинтересантнији посвећен филозофији Плотина) прешао на педагошке теме. За време револуције постао је вођа советске педагогике и пе: дологије. Његовом перу припадају многи радови; неки су од њих и у научном погледу значајни и од вредности. Откад га је Централни Комитет Компартије осудио (1936 г.), Блонски је сасвим изгубио утицај у Сов. Русији, те се његово име више не сусреће на страницама штампе. -