Učitelj

обавезни школски рок продужује за једну или две године више, према приликама. У јулу 1986 године у Енглеској је примљен закон који је продужио обавезно школовање од 14 до 15 године почев од 1 септембра 1939 године. У Француској је парламент изгласао закон којим је продужено обавезно школовање од 13 до 14 године, Законом од јула 1935 године, продужено је школовање у Белгији до 16-те године за сву децу која су без сталног занимања; обавезно школовање у Данској је од 7—14 године; у Литванији је обавезно шестогодишње школовање, на Исланду према закону од

=

1936 године обавезно је 7 година похађања основне школе.

Мора се истаћи да је ово продужење школског периода код једних и задржавање на минимуму и испод минимума код других резултат привредних прилика дотичних држава. Земље са врло развијеном индустријом, код којих се сасвим нормално појављује читава војска беспослених радника, продужењем школског периода растерећују радну пијацу, која би се неминовно оптеретила генерацијама младих радника које изађу из школе. Продужавање школовања за годину, две или три године продужава рок појаве нове најамне радне снаге на пијаци и ублажава у извесној, мери неопходну кризу коју пренагомиланост радне снаге на пијаци ствара. Код земаља са неразвијеном привредом или са претежно аграрном привредом, случај је сасвим обрнут. Тамо се мање осећа потреба да се дете на дужи рок удаљи од привредних послова. Ту се јавља на-

против потреба, да се оно што пре врати привреди. Мали и средњи

поседи у земљорадњи који се не обделавају помоћу најамне радне

снаге већ радом домаћих руку, тешко се лишавају сваке радне снаге

у домаћем оквиру, јер им је потребна за разноврсне послове домаће и пољске привреде. Отуда у тим државама појава, да се масе према школи односе са извесном отпорношћу, а негде са стварном тежњом да школску обавезу избегну. Отуда се у тим срединама школска обавеза одржава у минимуму, остављајући масу деце дорасле за школу и без њега.

У колико се тиче програма са дидактичког гледишта, може се код свих културних држава утврдити тежња за концентрацијом наставе и задовољењем потреба практичног живота. Настава се ослања на последње резултате психолошког проучавања и у неким земљама се обилато служи индивидуалним листом на коме су обележене личне карактеристике ученика.

Активна метода примењена је у настави више или мање успешно, и њени успеси зависе највише од уметности наставника. У Канади су установљени летњи течајеви у којима преко 900 учитеља проучава активни метод рада у школи.

У Француској се настава у основној школи све више дели у два главна периода: први период испуњен је техничком припремом ђака, учењем рачуна, писања, читања и размишљања уз непосредно посматрање; у другом периоду, који почиње са навршетком 12 године целокупно знање и општи појмови који се дају ученицима везани су са будућим позивом ученика. У васпитном погледу све се више развија колаборација школе и родитеља. Поред овога, у Француској се ради на тешњој сарадњи и вези између свих врста настава — ниже, средње и више и то се жели постићи у првом реду изјед-