Učitelj

Ruska pedagogika u XX veku (Zapisi Ruskog naučnog inslituta u Beogradu Ne 9, 1932, str. 291—326; postoji nemački i srpski prevod), drugi u sov. Rusiji — E. N. Medinski, Istorija ruske pedagogike do velike oktobarske socij. revolucije M, 2 izd. 1938 g. (poslednjih pet glava, str. 367—506 posvećene su početku XX veka, pre oktobarske revolucije. Tako isto uporedi „Hrestomatija istorije pedagogike, od М. А. Хегуакоуа, 1. IV, deo II (9 izd. 1933), koja izlaže (jednostrano odbranu) bibliografiju i izvatke iz pisaca, tako isto početkom XX veka (pre oktobarske revolucije).

& 2. Na granici XiX i XX veka

Ma da XX vek ima nesumnjivo u pedagogici svoj naročiti stil, kojim se oštro razlikuje od minulog stoleća, ipak nije tako lako formulirati karakteristične crte pedagogike XX veka koje ih razlikuju od XIX veka. Možda je njena glavna karakteristična crta novo shvatanje problema vaspitanja, koje se može nazvati odricanjem pedagogizma. Pedagogizam, koji odlikuje pedagogiku XIX stoleća, gledao je na pedagogiku kao na ukupnost metoda tj. tehničkih načina pomoću kojih se mogu na najbolji način predati učenicima znanja i navike, koje su im neophodne kad odrastu, a tako isto i na to da se vaspita čovćk adekvatno s prihvaćenim idealnim tipom. Pedagogika se razmatrala kao normativna nauka, koja utvrđuje pravila vaspitačkog i nastavničkog zanata. Za razliku od ovoga, pedagogika XX stoleća ne veruje u postojanje „najboljih metoda“ za predavanje gotovoga znanja i utiskivanje gotovoga ideala. Vaspitanje je stvaralački proces koji пе može biti mehaniziran. Svaki vaspitač i nastavnik izrađuje 5уој 50орstveni metod, koji se menja u novoj konkretnoj situaciji i u odnosu na dato konkretno dete (to je misao, koju je šezdesetih godina prošloga stoleća jasno izrazio Lav Tolstoj). Pedagogika nije receptura zanata, već nauka o vaspitanju kao stvaralačkom procesu, u kome kako nastavnik, tako i vaspitanik ne ponavljaju uvek utvrđeni bolji obrazac, već deluju. kao neponovljive i u svome biću stvaralačke ličnosti. Pedagogika opisuje stadije ovoga procesa, ciljeve i zadatke, istaknute pred detetom u procesu njegova uzrasta.

Izvesno predosećanje takvoga novoga gledišta na pedagogiku primećujemo već kod P. F. /(dptereva!), koji je na granici XIX i XX veka dao podrobno razrađeni sistem pedagogike. „Nastava, obrazovauje, navikavanje, vaspitanje, razviće, predavanje, savetovanje, kažnjavanje i druge slične mnogobrojne reči označavaju različita svojstva, strane, sredstva i momente jedne velike celine — pedagoškog procesa“, kaže on, i ovaj proces i jeste predmet pedagogike kao nauke. Kapterev brani aktivnost učenika i zato ističe „Genetički oblik nastave“, „koja se javlja u dva vida: 1) kad istoriju postojanja i obrazovanja znanja

1!) P. F. Kapterev (1849—1921), profesor Zenskog pedagoškog instituta u Petrogradu, docnije Psihoneuraloskog instituta, pisac poznatih radova iz pedagogike, plodan saradnik pedagoških časopisa. Osim gore pomenulih radova iz islorije pedagogike, navodimo i ove: Дидактические очерки, 1885, 2 изд 1915, Задачн и основ: семенного воспитаниа, 2 изд. 1913; Педагогически! процес, 1905. Pod njegovim игедш от 1табја је Енциклопедил семећного воспитанил и обученил (3000 strana), u kojoj su sarađivali najviđeniji teoretičari i praktičari vaspitanja. .