Učitelj

286 ин сина

појаве не постају друкчије, „већ под утицајем јављања или предаје од једнога мозга другоме, у унутрашњости те зоолошке врсте, претстава, емоција, жеља итд.“ По де Роберти социјалне појаве издвајају се у нарочиту категорију, оне добијају онтолошко значење, претстављају сасвим нарочиту и примарну нинашто не сводљиву форму бића.“ Разуме се, каже он, на први поглед може изгледати да се већи део појава, које се зову друштвене, могу лако свести и на психолошке чињенице. Али наша теорија оспорава правилност таквога закључивања. Она му противставља обрнути закључак, свођење психолошке чињенице на друштвену појаву.“ Де Роберти претпоставља, да се социјалне појаве јављају у првобитном виду већ у сваком међусобном утицају, да имају зачетак у нервноможданим енергијама. Социјално се подудара с облашћу „интерпсихичкога“ или „међудуховнога“ и претставља собом нешто што је првобитно и што се не може свести на нешто друго. У људском друштву ми имамо посла са вишим манифестацијама тога интерпсихизма. -

Де Роберти издваја четири групе чињеница, које по његовом мишљењу, претстављају реализацију „интерпсихичкога“ у животу људских друштава. То су: наука, филозофија (и религија), уметност и практично делање (акција). Он се старао да докаже, да се свако упсихолошко узајамно утицање своди на предају или на размену неких филозофских идеја, неких научних идеја; неких естетичких појмова и, најзад, неких идеја и осећања техничкога и практичнога реда (тј. појава, које припадају првим поменутим категоријама, али су већ преображене вољним процесима и преобраћене у акцију).“ На тај начин су ове четири групе чињеница „социјалне“ по преимућству, и социологија де Роберти преобраћа се у изучавање главних грана „културе,“ коју аутор зове „цивилизација.“ Не улазећи даље у изучавање појединости ове социологије,“) ми ћемо само нагласити, да је крајњи идеал друштвенога развића де Роберти видео у доследном ' потчињавању наших естетичких осећања и наших веровања науци и филозофији. По њему, као и по Ог. Конту, виши стадиј развића подудара се са влашћу научнога гледишта на свет, са оригиналним „позитивним периодом,“ коме тежи развиће људских друштава.

Социолози позитивне школе тако исто су сматрали, да је крајњи циљ развића друштва у развићу друштвене солидарности. Идеја солидаризма створена је код њих не само под утицајем Ог. Конта, већ је била и наслеђе оних оригиналних учења о друштвеној солидарности која су се развила на руском тлу.)

2) Субјективна школа у социологији

Ма да ова школа припада прошлом веку, ипак се поред ње не може проћи ћутке, кад је реч о карактеристици руске социологије ХХ века. Са субјективном школом у тесној вези је и зачетак рускога

% Погледи пишчеви изложени су у „Новон постановке вопрогов социологин“. » 5) Упореди П. Кропоткин, Взаимнал помошњ, как фактор зволооции, 1907, са ослањањем на Кеслера, Трудеа СПБ Обшества Естествоиспатателен, Т. Х!1 који је „подигао узајамну помоћ на висину закона, који има у еволуцији већи значај него закон борбе“.