Učitelj

прошлом столећу).) У чисто јуридичким наукама социолошки метод, У духу францускога позитивизма, примењивали су код нас многи правници, од којих именујем два најпознатија: В. А. Муромцеваћ) и Г. Ф. Шершеневича. По учењу ове школе, социологија је нека универзална друштвена наука, круна и завршетак не само свих друштвених наука, већ и свеколиког човечанског знања уопште. Социологија се схвата као природна наука о људском друштву, као наука која се користи истим методима као и друге природне науке. Међутим, социологији није приступачан експеримент на коме се изграђује физика и хемија. Слично биологији, социологија је по преимућству описна наука, али то јој не смета да у исто време буде и апстрактна наука, а не само описно-конкретна, другим речима да буде наука која је способна да описује опште појава и да утврђује опште законе социјалнога живота.

По идеји социолога поменуте школе, људско друштво је виши ступањ у развићу природних појава. „Живот у друштву, како је говорио де Роберти, мора се расматрати као сложенији органски живот.“ Поменути аутор одређује друштвене појаве, као појаве надорганске, подвлачећи тиме да су оне изашле из органских појава, да су у себи задржале њихове црте, али да у исто време испољавају читав низ специфичних ознака којима се и разликује социјални свет од органскога света. Ова околност и служи као разлог за разлику између социологије и биологије. Ма да социологија и користи аналогистички метод, у неком смислу подражава биологију, ипак ова аналогија не мора да пређе у истоветност. Посебице већина руских позитивиста ХХ века не пада у крајности, у које су падале присталице аналогистичког метода и љубитељи упоређивања друштва са организмом у ХЛХ веку, како на Западу, тако и у Русији. По мишљењу де Роберти, свуда где се посматра образовање надорганских појава запажа се у исто време противстављање биолошких јединки другим јединкама. Јединке добијају на тај начин неку самосталност, коју немају органски делови биолошкога тела. Између јединки (личности) надорганске целине врши се увек неко нарочито психичко међусобоно утицање. Међутим, то међусобно утицање де Роберти не сматра за искључиво психичко. Оригиналност гледишта де Роберти је у томе, што по његовом мишљењу, психичке појаве могу постати само у социјалној средини. На тај начин, социјално има приоритет над инидивидуално-психичким. Психичке

> БЕ. В. де Роберти, Социологи“, СПБ. 1880. — Истога, Новал постановка вопросов социологим, М. 1909, где је назначена и друга литература. Именовани писац ушао је у историју францускога позитивизма и француске социологије. Види о томе Мегпег, Кођегћу, Те рог узте гиззе е| Та Вопданоп де Та Зостопогле, Раг15, 1934. Не мали утицај у круговима францускога позитивизма имао је и М. М. Ковалевскин. Његова су дела: „Социологил“, СПБ., 1910; „Генетическал социологич“, СПБ, 1910 „Современнал социологил“ СПБ, 1905.

5) (С. А. Муромцев, Определение и основное разделение права, М, 1879. Оцену његових радова види у зборнику чланака: „С. А. Муромцев“, М. 1911. Тако исто Т. М. Чблочков, Муромцев, как учењњи, ЛМрославлњ, 1910. — Г. Ф. Шершеневич, Обцаз теорил права, вел. 1—8, М. 1910, Његова је Социологич, М. 1910. Позитивизму се приближио КО. С. Гамбаров, Задачи современного правоведеним, Журн- Мин. КОстиции, СПБ, 1907, Анварљ. ~