Učitelj

Ш. Биолошка психологија:

а — Школа физиолога (у главном академика И. И. Па-

влова и биолога), 6 — Школа психопатолога (у главном В. М. Бехтерева). 851— Филозофска психологија

За најзнаменитијег претставника првог, метафизичког, правца филозофске психологије треба сматрати 7. М. Лопашина. Уз сву високу оцену његове способности за филозофију, коју је потпуно заслужио, Л. М. Лопатин, с нашег гледишта, као психолог вреди још више, но као филозоф“). Сви његови радови испољавају изванредну психолошку даровитост. Може бити да из целог низа његових студија за најзначајније расправе ваља признати чланке „Учење о души на основу садржаја унутрашњег опита (искуства)“ и „Поводом питања о реалности јединства свести“. У овим чланцима, који су обележени брижљивом и фином анализом садржаја унутрашњег опита, Лопатин с изванредном снагом открива да су неизбежни излаз ван предела опита и утврђивање супстанцијапне основе душевних појава. С нарочитом убедљивошћу и јасноћом Л. М. Лопатин је развио учење о надвременској функцији „ја“, која баш и омогућује осећање времена.

Као другог крупног претставника философске психологије у Русији треба признати Г. И. Челпанова“), аутора рада, чије су две свеске посвећене проблему аперцепције простора. Ово питање стоји, тако рећи, „на раскрсници“, где се срећу и сукобљују психологија и гносеологија, а у ХХ в. на Западу управо због сталног мешања ових дисциплина развила се врло јако струја „антипсихологизма“ (с Хусерлем на челу). Али је психологизам, као недозвољена замена психолошком анализом гносеологије, етике и других филозофских дисциплина, у суштини, „дете рђаве психологије“. У расправи Г. И. Челпанова, која је посвећена проблему аперцепције простора, критички приступ психологији и јасно сазнање њених граница разоткривени су с ванредном јасноћом. Филозофско третирање психолошких питања још се јасније 3запажа у борби Г. ИМ. Челпанова с вулгаризацијом у психологији експерименталне методе. Г. И. Челпанов борио се за продубља-

4 Л. М. Лопатин, проф. Московског универзитета, припада маркантној плејади руских мислилаца, којој су припадали Влад. Соловјов, браћа С.инЕ. Трубецки. Његов основни рад „Позитивне задаће филозофије“ (св. Ги П), је једна од најбољих књига и то не само у руској филозофској литератури. Бранећи систем спиритуализма, Лопатин је изградио знамениту концепцију „стваралачке узрочности“, коју је доцније развио Бергсон у књизи „Г'еуошоп стбашсе“. У истој књизи налазимо врло много и то од највеће вредности материјала о структури и функцијама личности. Код Лопатина су се ујединили јасноћа мисли, фино психолошко осећање и искључиви смисао за осећање нарочитих особина психичког живота. Лопатин је умро 1920. у Москви.

5) Г. И. Челпанов, ученик Н. Ј. Грота, дуго је био професор у Кијеву одакле је затим прешао у Москву. Добивши одлично филозофско образовање, Челпанов је стално водио значајни филозофски семинар, где је, као ванредни педагошки таленат, показао способност да одушеви омладину за филозофске студије, а и ширину погледа уз строгост у научном раду. Баш га је последња приморала да се бори против вулгаризације у области психологије. Г. И. Чел. панов је умро 1985 г. у Москви,