Učitelj

3 давна листе тарнемшшвирља лим товеевлвмистиаат егзил паививовинеклалие со сео

социјалних наука и разноликост путева, по којима оне морају ићи. Друштво је један невероватно сложен предмет, сложен из различитих планова постојања, зато никакав монизам и није могућ у његовом изучавању. Отуда следује методолошки плурализам у социјалним наукама, који заступа ова школа. У његову заснивању, Кистјаковски је урадио, можда, више него Јелинек, који је само у општој форми бацио поменуту идеју. Положивши јој темељ у своме раноме делу које се појавило на немачком језику („Друштво и јединка“), Кистјаковски је у својој последњој великој књизи („Социјалне науке и право“) установио четири главна метода, који су нужни за сазнање државе: метод историско-политички, социолошки, психолошки и филозофско-идеолошки. У овом тумачењу социологија престаје бити нека универзална наука. Она се преокреће у један од метода. Главне црте социолошкога метода одређују се тиме, што је он метод каузални и генетички. Целокупно и потпуно знање социјалнога објекта може се постићи само после примене свих различитих методолошких путева, које је утврдио критички плурализам.

Кистјаковски је дефинисао друштво као врсту психичког 060страног утицаја мзђу људима. Међутим, та околност што друштвене појаве немају никакве „супстанције,“ поред те која се испољава у животу посебне човечје личности, ни у коме случају не преобраћа друштвене појаве у индивидуално-психолошке (како је мислио Петражицки са својом школом). Психичко узајамно дејство, како учи Кистјаковски, условљава у свести сваког појединог човека низ стања, која имају потпуно друкчију природу него инидивидуална преживљавања човечје душе. На тлу индивидуално-психичких појава јавља се на тај начин сасвим нарочити свет социјалнога бића, слично улозикако се јавља психички свет на основи физичкога бића. Да бисмо схватили особитост овога новога света, довољно је да се потсетимо на то, да утицај на нашу душу туђега осећања или туђе воље има сасвим друкчији карактер од утицаја утисака физичкога света, на пример, дивнога предела који нас окружује. Посебно ово треба рећи и о вољним утицајима. Човек искључиво и једнострано утврБује своју вољу у односу на спољашњу природу, али он је склон да скрати и обузда своје вољне импулсе при сусрету с другим човеком. Као пример Кистјаковски наводи „заповест“ једнога човека другоме. У резултату заповести воља може бити уопште угашена и умртвљена. Даље, потребно је нагласити утицај гомиле и „масе“ на поједину човечју личност. Масови живот нагони човека да одлучно промени линију свога индивидуалнога понашања, израђује у човеку сасвим друкчији карактер. Друштво се, говори Кистјаковски и састоји из таквих „узајамних утицаја,“ који се своде на промену индивидуалне свести у човеку. Међутим, „положај места“ социјалних појава продужује да живи и по Кистјаковском у индивидуалној души. Зато је он против оних социолошких учења, која приписују „социјалноме“ нарочиту природу, која постоји мимо субјекта. Објективно социјално нераздвојно је од односа индивидуално психичкога, иако се у последњем не раствара без остатка. Органска теорија друштва откида „социјално“ од психичкога и у томе је њен недостатак; психолошка теорија пати од супротнога недостатка, растварајући „социјално“ у индивидуалном.