Učitelj

602 те

тивна наука), тај затвара себи пут у дубину — а овде, у овој дубини, и налази се биће друштвенога живота. Франк не одриче, да се може изучавати и спољашња, „предметна“ страна друштва, али мисли да она ни из близа није главно у социјалним појавама. Треба подвући, да се ово позивање у „дубину“ никако не тумачи у смислу психологизма. Јер и психологија је наука „предметна“ и позитивна Франк неће да каже „да се биће друштва открива у дубини непосредних преживљавања, која су нам пре свега приступачна у религији, етици и уопште, у непосредности унутрашњег духовног (а на душевног) живота.

Франк је књигу написао у емиграцији, откинут од Русије. Али се она ипак, по своме општем духу, у целини односи на онај круг идеја који смо раније одредили као „филозофску реакцију против натурализма“ у социјалним наукама. Франк сматра, да је главна тема социјалне филозофије питање: „шта је друштво, какав значај Оно има у животу човека, у чему је његово право биће и на што нас оно обавезује.“ Франк биће друштва види у неком полазном, првобитном јединству међу људима, које једино и чини могућним саму појаву додира са људима, везе њихове. Та веза никако се не може претставити као сусрет два „првопочетна и довољна собом „ја.“ Ако би таква „ја“ стварно постојала, онда она никад не би могла доћи до сусрета са другим „ја“. Да би некако дошло до сусрета са туђом свести, потребно је имати појам „не мога „ја“. Кад оно отсуствује, онда то, што се назива „туђом свести“ не може се усвојити као „ја“; оно се усваја, као мртви објекат или у крајњем случају, као понављање мога „ја“, а не као „туђе ја“. „Туђе ја“ није дато изван мене, већ је од искона присутно мојој унутрашњости. „У сваком додиру, каже Франк, не врши се просто укрштање два зрака, који иду супротним правцима, у сусрет један другоме; у самом пролазном сусрету два ока остварује се нека циркулација једнога живота, нека заједничка духовна циркулација“. Зато други човек или „ти“ је неопходна корелација мога „ја“. Без „ти“ „ја“ не може се замислити. По мишљењу Франка, само „ја“ констатује се актом диференцијације, која преобраћа неко сливено духовно јединство у везу „ја“ и „ти“ која је у узајамном односу. Ово прво јединство Франк изражава помоћу појма „ми.“ „Ми“ никако није „производ“ добијен умножавањем „ја“. „Ми“ је прво јединство првога и другога лица, јединство „ја“ и „ти“. „Ми“ је нека примарна категорија личног човечанског, па због тога и социјалнога бића. Ма колико важна била за лично биће човека подела на 5Ја И „ти“ или на „ја“ и „они“, таква подела је могућна само на основи вишег, јединства „ми“ које га обухвата, Такво јединство Франк назива „унутрашњим, надемпирским слојем друштвености“ или „саборности“ и разликује га од површнога спољашњег слоја друштвенога бића, од „друштвености“ у ужем смислу те речи.

Франк не одриче постојање законитости у друштвеном животу. Упоредо са законима реално-емпириским он указује на постојање »идеалних | законитости, које проистичу из самога логички-предметног садржаја друштвенога бића. Тако, на пример, из самога појма друштва већ следује, да оно мора имати неки поредак. Констатовање ове чињенице јесте утврђивање „закона“, али не емпи-