Učitelj

да се има нешто лично своје. Отуда потичу дечје игре и занимања „држање и храњење домаћих животиња, грађење колиба, бушење испод земље“.

Четвртом периоду у животу човечанства — земљорадњи, одговара доба између 12 и 14 године у дечјем животу, када виши ступањ пада око 12 година. Карактеристичне црте тога периода су „развитак способности предвиђања, опрезности и страсти за повртарство“. Отуда у дечјим играма преовлађује повртарство, „ископавање усева да се види расту ли, и посматрање знакова лепог и рђавог времена“. 6

И на крају пети — трговачко-индустријски период пада између 14 и 40 године, а до свог најбољег изражаја долази углавном у доба од 18—20 године живота. Карактеристичне црте овог периода су: испољавање новчаних интереса, тражење да се услуге плате, признавање значаја и смисла аритметике“. А отуда се као основне игре и занимања јављају: промет, продаја, трговање, размена и трговачке трансанкције“.

Тако изгледа шема коју је предложио Хетчесон.

Да ли је нужно рећи да ова шема, чак и при брзом расматрању, изазива читав низ питања која доводе у забуну. Хетчесонова тврђења су недокументована. Ова детаљна истицања која он даје, такође ништа не доприносе јасноћи, већ само појачавају неразумевање и сумњу. Ствар је у томе што се у овој терији покушавају да споје две сличне, али још мало испитане ствари — развитак врсте и развитак индивидуе. Да не говоримо о томе да су, у разним земљама постојала специјална отступања од опште норме развитка људског друштва, те због тога и не треба говорити о развитку ч0вечанства, као о нечем јединственом, а и сам развитак душе индивидуе све до данас остао је још мало проучен. У ствари, ако и претпоставимо да је првобитни човек почео добијати храну копањем и риљањем земље, као што то тврди Хетчесон, нека је чак тачно и то, да деца до петогодишњег узраста јако воле да копају земљу, ако допустимо чак, да је за дете у томе узрасту „једење“ мерило свега, ипак тешко да је правилно Хетчесоново тврђење, да се дечје игре у овом периоду састоје „у одгризању и кушању парчади“, и ако чак претпоставимо да Хетчесон има у виду дечју навику да све стављају у уста, онда то у сваком случају пада не у трећој години њиховог живота, већ много раније. Исто тако сумњиво је и Хетчесоново тврђење да је страх од странаца тобож карактеристичан за ловачки период живота првобитног човека и својствен, поглавито, седмогодишњој деци; да поштовање хероја пада управо на седму годину, а не доцније; да жеља да се има нешто сопствено своје „почиње у десетој години“, а не раније; да упознавање значаја и смисла аритметике пада у 18—20 години. Све су то тврђења и упоређивања за која савремена педологија не пружа довољно разлога. Ето због чега цела шема претставља нешто врло натегнуто и вештачки исконструисано.

Но, ако чак одбацимо сва ова детаљна испитивања, која немају потребних разлога за своја тврђења, па се ограничимо само на основне ставове на којима базира биогенитички принцип, ипак и ту ниче читав низ сумњи и питања. И основно питање које се

Учитељ 2