Učitelj
“
5
Али у стварности, разум има: степене, разна својства и зависи од карактера човечјег живота, од егзистенцијалнога искуства, Воља одређује карактер разума. Зато се поставља питање 0 могућности
нални појмови не утврђују саопштавање од једнога другоме. Лав Шестов директно се није интересовао овим проблемом и није о њему писао, он је био у целини апсорбован односом човека и Бога, а не односом човека и човека. Али његова филозофија врло оштро је поставила овај проблем, он сам постаје проблемом филозофије.
Његова противречност била је у томе, што је он био филозоф, тј.
против власти сазнања, које је изгнало човека из раја, на територији самога сазнања, прибегавајући оруђима самога разума. У овоме је тешка филозофија, која хоће да буде егзистенцијална. У заоштравању ове тешкоће ја видим заслугу Лава Шестова,
- Лав Шестов се борио за личност, за индивидуално непоновЉиво против власти општега. Његов главни непријатељ био је Хегел и хегеловски универзални дух. У том погледу он је сродан Киркегарду, сродан је по теми Белинскоме у његовим писмима Боткину и нарочито Достојевском. У овоме је била истина Лава Шестова. У овој борби против власти опште обавезнога он је био тако радикалан, да тачно и спасоносно за једнога он је сматрао за нетачно и необавезно за другога. Он је у суштини мислио, да сваки човек има своју личну истину. Али овим се поставља целокупан проблем о саопштавању. Да ли је могућно саопштавање између људи на темељу истине откривења или је саопштавање могућно на темељу истина разума, прилагођених свакидашњици, на темељу тога, што је Лав Шестов следујући за Достојевским назвао „што је свима разумљиво“.
До последњих дана живота, Лав Шестов је горео мишљу, узнемиреношћу и напрезањем. Он је објавио победу духа над слабошћу тела. Можда најбоље његове књиге „Киргегард и егзистенцијална филозофија“ и „Атина и Јерусалим, оглед религизоне филозофије“ написане су у последњем периоду његова живота. Сада није време критиковању филозофије мога старога пријатеља Лава Шестова. Хоћу само једно да кажем: Ја јако саосећам проблематици Лава Шестова и мени је близак мотив његове борбе против власти „општега“ над човечјим животом. Али ја сам се увек разилазио с њим у оцени сазнања и у њему нисам видео извор притиска неопходности над нашим животом. Само егзистенцијална филозофија може објаснити у чему је ту ствар. Књиге Лава Шестова помажу да се одговори на основно питање човечјега живота, оне
имају егзистенцијалну важност. Николај Берђајев
(„Путњ“, Ме 58 за 1938)