Učitelj

-48 шава ел БИРАН вена плаве и еевинииникиинеетнеенелеснивенееввериЕветеаваБтитртиви

„Мамо, ја сам птица и ти си птица. Је ли2

— Мамо, код мене у госте дошла је једна стеница, села на остолицу, пружила ми шапицу“ итд. итд., итд.

А мати, видећи да се њено дете купа у бајци, као у мору, својски се старала да га сачува од бајке, да га не оскрнави штаџпаном бајком.

Као да постоји нека принципијелна разлика између бајке, коју „је дете саставило и оне, коју је за дете саставио велики поета. Разуме се, свеједно је хоћете ли му ви дати бајку или не; дете је "само за себе бајка, оно само за себе саставља бајке, оно је само за себе Андерсен, Грим и Перо и свака његова игра је драмати„зиција бајке, коју оно ту ствара за себе, одушевљава по жељи све предмете, преобраћајући своју столицу у воз, у кућу, у аероплан, „у камилу.

А кад се преобрати у димничара, дете повиче:

— Не дирај ме, мамо, испрљаћеш се!...

Кад се преобрати у котлет, који се пржи у тигању, оно са „сузним очима повиче:

— Како смеш, мамо, да ме пољубиш кад сам врео!

Тек што је моја трогодишња кћи разместила по поду своје Књиге, Књиге су одмах постале речица у којој она лови рибу и пере рубље. МИ кад је случајно стала на једну књигу, она је тако природно повикала: „Ој, ја сам уквасила ногу“, па сами ја у тренутку поверавао да су те књиге вода и умало што нисам дотрчао са утирачем.

У свима овим играма деца се понашају као аутори и извршиоци бајки, отеловљавајући их у сценским ликовима. Жудња да

„се верује у сопствене бајковите замисли код њих је тако велика, да сваки покушај да се она поставе у оквире стварности изазива код деце ватрени протест. На пример, ја се сећам трогодишњег _Буби, који се окружио коцкицама и изјавио, да је то зоолошки врт.

„Не могу, ја сам затворен!“ — одговорио је он, као сужањ из тамнице, кад сам га позвао у шетњу. — „А ти прескочи преко коцкица“ — предложио сам му ја. Но рушење бајке које је он

створио увредило га је до суза: он је твроглаво остао у својој „добровољној тамници и пристао да је напусти кад смо на његовој „грађевини“ извадили малу коцку, тј. кад му је изгледало да су на њој отворена врата.

Код деце са бујном фантазијом такве игре долазе понекад „до ексцентрике. Двогодишњи Љолик, кога је отац носио на врату, волео је да се скрива по најнезгоднијим местима: под лампом пне, у напрстку — не, у бокалу — не итд. — „Где је Љолик» Нестао је! Сигурно се у цигарети сакрио!“1)

Али не само загонетне игре, већ и најпростији разговори мале деце доказују, да је бајковито опажање света за њих свакодневна норма:

— А будилник никад не спава2

— А чарапу од игле не боли»

5) Н. И. Гаврилова и М. П. Стахорскан, Дневник матери. 1916, стр. 52.