Učitelj

природе, брзо преобраћам у легенду и чак твоју утробу посипам песком, расађујем као башту и постављам стражаре.

Ја знам да ће наставници рећи, да се све ове чињенице односе само на размажену, грађанску децу и децу интелектуалаца, а да се не могу никако применити на децу сиромаха.

Разуме се, да је то погрешка: никакав монопол на машту и фантастику немају грађанска деца. Сиромаси претшколскога доба ништа лошије од њих не фантазирају, истина о другом и на други начин, али тако ватрено и не осврћући се ни на шта. О томе говоре сви моји записи, а ја их имам много десетина. Из тих записа ја јасно видим, да трогодишње— петогодишње дете које не зна за Минхаузена, Гуливера и Конек-Горбунока несвесно компензира себе мноштвом бајки које само изгради. Васпитачи, који одузму од њега бајке великих песника (тј. у суштини га опљачкају) извршили су ово пљачкање узалуд и свој циљ нису никако постигли.

Бајка ће као и раније цветати у дечјем животу, само место бајки од Пушкина и Грима дете ће бити принуђено да се служи својом сопственом „домаћом производњом“.

Искористити дечју тежњу за бајком, тј. помоћу класичних вековима огледаних књига развити, ојачати, обогатити и управити њихову способност ка стваралачкој машти и фантастици, е, о томе непосредни организатори дечјега читања још нису добили слободнога времена озбиљно да размисле.

Међутим у наше басновито време, у епоси остварења најлуксузнијих научно-друштвених фантазија, нама је преко потребно да створимо поколење надахнутих стваралаца, у свима областима: у науци, у техници, у агрономији, у архитектури и др.

Јер без фантазије и у физици и у хемији настаће потпун застој, пошто стварање нових хипотеза, смишљање нових прибора, нових начина експерименталнога испитивања и десетака о новим хемиским једињењима долази у област продуката фантазије. Ми с пуним правом можемо назвати Коперника, Кеплера, Њутна и Фарадеја генијалним фантазерима.

У техничкој области фантасте се називају проналазачи. Џемс Уат у механици био је такав исти фантаста, као што је био Њутн у астрономији, а Шекспир у поезији.

Проналазачи се сматрају за сметењаке зато што њихова фантазија прелази далеко преко граница свакодневних утврђених истина. Сама идеја железничкога пута некад је изгледала смешна. Пароброд су тако исто сматрали за луду замисао. А још како су се смејали предлогу младога Виљема Мардока да лондон треба осветлити гасом од каменога угља.

Али, напослетку, увек побеђују фантасте, пошто трезвеним и опрезним рутинерима припада садашњица, а онима који фантазирају припада будућност.

Није узалуд тако ватрено заступао фантазију знаменити енглески физичар Џон Тиндал и доказивао у специјалној расправи, да онај ко нема развијену фантазију не може да усвоји туђе идеје, а још мање своје да створи.

„Без учешћа фантазије — писао је он — сви наши подаци о природи ограничили би се само на класификацију чињеница... Од-

==