Učitelj

4 вевервеевтиеерие вв НЕНА

и црквеног које је дело супротног, екстравертованог типа човека. Сви покрети „јереси“, целокупна сколастика и стална борба цркве против мистичара — тог екстремно интравертованог типа човека — показује само то: првобитно хришћанство је у основи дело интравертованог става, док је црквено учење покушај екстравертованог човека да га схвати на свој начин. Потребно је само анализовати мисли, готове и фиксиране а не личности — јер изражавање мисли је реализовање основног типа — неких изразитих религиозних мислилаца оба типа (на пр. Толстоја с једне, Томе Аквинског с друге стране; или узети, чак, Тагору иако нехришћанина, и указати колико је он стварно ближи прахришћанству од кога било екстравертованог црквеног мислиоца хришћанског) па би се јасно и до у детаље показала разлика између два основна става према свету. О сколастици се може говорити само као о покрету, о појединим сколастичарима врло тешко, и увек имајући на уму основну чињеницу да је сколастика типичан пример за једну душевну творевину којој подлогу даје један тип а наставља је други. То је дело вештачког прелажења по природи екстравертованог типа човека на интравертовано гледиште; хришћанство је дело интровертованог става према животу и не може се. изменити; међутим, историски услови га бацају у руке западном човеку који је екстравертован по својој природи. Сам Јунг признаје да „хришћанска начела љубави и вере нису била склона сазнању“ (30), и то је тачно. Отуда велика промена стања кад прелазе на Запад. Тако се једино може објаснити сколастика и њена унутрашња ушкопљеност, неплодност, безизлазност. Потребно је само је упоредити с теологијом Индије, уколико ова уопште постоји па да се то видил) Борба два гледишта може да се прати и код црквених отаца. Ломљени између екстравертованог става који им је природан и који је развијала грчка филозофија, и нужне интраверзије коју захтева право хришћанство, дају они очајничке покушаје (Тертулијан) од којих доцније ни црква нема много користи. Они мисаоно претстављају врло шарену слику. Доцније сколастика изграђује свој душевни лик на слабо истакнутој и лабаво доживљеној супротности између номинализма и реализма.

Услед недовољне одређености у Јунговој типологији се лепо показује општи недостатак свих типологизаторских покушаја у психологији. Сви они објашњавају појаве донекле, донде док се држе области чијим проучавањем су дошли до своје поделе. Чињеница да је свака област културног стварања дело једне групе способности као главне, једне врсте душевних стремљења човека, друкчије речено једног правца реализовања душевне енергије, наводи на покушаје њеног персонификовања, на стварање „типа“. Али прелаз на коју било другу област показује недовољност такве типолошке поделе: подела на типове до које се дошло посматра-

1) Исто важи и за сличне савремене покрете као што су теозофија, антропозофија и разни облици „Сизнап Сејепсе“-а, који стварно као културни покушаји иу најбољем свом издању претстављају улицу без излаза. Потребно је само упоредити неког источњачког мудраца осредњег ранга са рецимо Рудолфом Штајнером па осетити сву бесмисленост западњачких покушаја душевног продуковања са становишта интраверзије.

Ра. RH ————