Učitelj

6 евра ренин ети еи ириесеи ере терени ет Ереистетић

С обзиром на горе речено могло би се приметити да су општи описи типова код Јунга знатно бољи стога што свакако има пред очима слику живих људи и разноврсност њиховог душевног живота. Могла би се и у том делу наћи извесна тврђења која не морају бити тачна, као на пр. да је интравертован човек ћутљив, безобзиран, слаб учитељ „јер му је менталитет његових ученика непознат“ — зар није интравертована интуиција дала најдубља посматрања етичког момента у човекуг Не би било претерано рећи да је то чак једини став коме је могуће разумевање другога; религија, морал, уметничко стварање и животна мудрост били би за нас непознат свет без интравертоване интуиције. Могла би се наћи још нека слична тврђења, нарочито таква која приписују једном типу особине које се исто тако могу приписати и супротном типу. Тип објашњава само оне појаве и особине човека које су специфичне, које не могу припадати супротном типу; иначе оне нису типичне.

Ипак, принципијелно узев, ови описи дају убедљивију слику сложеног унутрашњег живота човека него што је био случај са историским примерима.

Да се осврнемо још на неке мисли Јунгове о психологији и њеној методи. Јунг устаје против природнонаучне психологије и експеримента. Није му тешко да укаже на њихове недостатке; они су већ одавно познати. Али он заборавља, као и сви противници природнонаучне психологије, да сазнање недостатака једне методе још не значи да се мора одбацити; наилажење на границе научног испитивања још не намеће његово напуштање. Бар дотле док се не нађе боља метода — а видели смо код самог Јунга да она коју он предлаже не улива веће поверење од природнонаучне. „Претпоставка да има само једна психологија или само један психолошки основни принцип јесте неподношљива тиранија псеудоначне предрасуде о нормалном човеку“ (59). Не постоји, наравно, једна психологија нити ко има такво схватање; али постоји психологија као дело — да се изразимо Кантовим речима — људског научног ума, и она обухвата објективне моменте свих праваца. Психолози, правци, гледишта, испитују, траже, објашњавају и — нестају, али остаје наука психологија чији обим објективног сазнања непрекидно расте, неосетно, лагано, постепено, но ипак стално. Искуство човека-психолога је све веће и та се чињеница не може порећи.љ) Не треба се заваравати површним тврђењима да су „чињенице мртве“ док не постану део личности психолога, да су збир неспособан да објасни и среди психолошки поглед на свет. Као доказ се обично узимају случајеви уметника-психолога код којих је тај лични моменат јачи од чињеничног, објективног; ови не знају много чињеница али су ипак добри психолози. То је један од многих примера како се меша психологија као наука са психологијом животног искуства и дара. После тога, без обзира на то што је таква „психологија“ ствар дара, познавање чињеница

1) Други је проблем да ли упоредо са напретком нашег објективно научног психолошког сазнања иде и наше упознавање човековог карактера, његовог моралног ја. Често се на то питање одговара негативно, али без доказа и увек са унапред одређеним мерилом за вредности.