Učitelj

3. — Васпитање у школи а. — Национална школа. После великих народних потреса,

катаклизми или катастрофа обично народ, преко својих великих претставника, врши преглед ранијег рада и идеала, уноси смисао у своју историју и тражи нове оријентације у васпитању. Такав се случај десио почетком прошлога века у Немачкој, коју је победио и окупирао Наполеон. У 1808 Фихте је почео са чувеним својим „Говорима немачком народу“, којима је позивао Немце на препорођај и увођење новога васпитања, које би се разликовало од старога феудалнога и сепаратистичкога. Пораз Немаца је дошао услед унутрашњег разлагања друштва и њихов нови ренесанс може наступити само ако се прихвати ново васпитање. Експлозија вере у моћ новога васпитања јасно се показала у педагошким погледима Фихтеа, који је критиковао стару сталешку школу и сколастичко васпитање. Фихте је у основу новога васпитања стављао непоколебљиву љубав и вољу према добру и творачку активност човекову. Васпитање и образовање мора бити опште и обавезно за сву децу, а не само за појединце. У том смислу оно је опште национално. О националном васпитању говорили су много и јакобинци и Песталоци и Фихте и сви су они то васпитање схватали као супротност ранијем феудалном васпитању и захтевали су да национално васпитање обухвати сву децу дате нације, независно од сталежа. Како код Песталоција, тако и код Фихтеа национално васпитање није супротно опште човечанском васпитању, већ служи као ступањ за ово, али ступањ која мора и да се проживи. Идеја народности и идеја васпитања човека, по ондашњим демократским појмовима. здружиле су се уједно. По Фихтеу само оно прелази у опште човечанско, што је створено вером у свој народ, своју националност. Општечовечанска култура постиже се само кроз националну културу. Зато и васпитање мора бити национално.

У овом програму и у овим захтевима има велике сличности између Аџића и Песталоција, нарочито Фихтеа.

Последице окупације Херцег-Босне, пораз на Сливници и тешке унутрашње прилике, нема сумње, као и друге наше истакнуте људе, нагнале су Аџића да се дубље замисли над судбином Срба у њиховој будућности, па да изложи бичу критике оно што није добро и укаже путеве којим треба ићи. Његов спис Српска национална школа (1891) хоће, првенствено српско учитељство, да потсећа на „чешће размишљање о српском националном питању“, те служи као мали не само педагошки, већ и политички програм. Са гледишта политичког овај Аџићев спис поново и јасно подвлачи значај и потребу уједињења Срба, јер се тако најбоље наш народ, може борити за свој опстанак. Нације се групишу у велике државе (Италија и Немачка) у 19 веку и тај националистички дух није натурен, већ је „неминовна последица целокупног досадањег историског развића“. Па кад се уједињују Италијани и Немци, онда треба да се уједини и највећа „словенска нација од које смо и ми Срби једна грана“. Аџић је дубоко веровао у уједињење Словена и сматрао, да је „уједињење словенско само питање времена“ и да се „словенска нација мора једном ујединити“. Но уједињењу свих Словена мора претходити „уједињење појединих словенских на-