Učitelj

125

А сада да видимо, како стоји ствар у старој школи са писменошћу у трећем разреду. Ни ту се није радило боље него у нижим разредима. Ни у овом разреду деца се нису вежбала у самосталном писменом изражавању. Обично су сеу трећем разреду практиковали дириговани писмени задаци. Прочитају, на пример, деца неки чланак па га после уз наставникову помоћ писмено препричају и то реченицу по реченицу, али тако да су сви задаци били потпуно једнаки. То се радило отприлике овако. Пошто се чланак прочита, наставник поставља сукцесивно низ питања, која се односе на садржину чланка. На свако питање он може да добије више дечјих одговора, па од тих одговора бира онај, који њему изгледа као најбољи. Тај најбољи дечји одговор, или правилније рећи, те најбоље дечје одговоре пишу сва деца по диктату наставника или уче ника, који је најбоље одговорио.

Јасно је, да се такви дириговани задаци у ствари ни по чему не разликују од оних у другом па и у првом разреду. И такви писмени задаци ништа нису друго до обичан диктат, само што му је облик друкчији, тј. место наставника диктира дете. Код таквих писмених радњи активан је врло мали број деце, док је огромна већика разреда пасивна. Деца, која су скромнија, повученија или она, која због аутосугестије потцењују своје снаге и своје вредности обично се не јављају и тако остају кроз целу писмену радњу пасавна. Због тога можемо слободно рећи да је и ова година била у старој школи изгубљена, јер се ни у њој деца нису вежбала у самосталном писменом излагању. И тек у четвртом разреду радили су се мање више самостални писмени задаци.

Према томе у старој школи свако дете је стварно губило три године, а то се, наравно, доцније светило. За децу су три године биле изгубљене заувек, а наставници, који су тако радили, били су несвесни гробари дечјих стваралачких снага и чинили су веома рђаву услугу не само детету, већ и друштву. Разуме се, нису сви наставници старе школе тако радили; било је између њих напредних и светлих личности, али су то били ређи случајеви.

Радна школи је прекинула с таквом рђавом праксом. Полазећи од тога да је циљ писмених састава оспособљавање деце за потпуно самостално писмено изражавање, нова школи тражи нове путеве и средства помоћу којих се лакше, брже и боље долази до циља.

Али како треба да разумемо реч „самосталан“> Шта то значи кад кажемо самостални писмени састави.

Нова школа под тим појмом подразумева такву радњу, када дете без ичије помоћи излаже писмено све шта зна или шта мисли о нечему. Према схватању нове школе само такви писмени задаци могу да имају праву васпитну вредност, јер се њима вежбају и развијају дечје стваралачке снаге интелигенције и фантазије. Наставникова улога треба да се сведе само на то, да пречисти код деце извесне појмове, да им да јасне претставе или да створи код њих што интензивнији доживљај.

Ако се узме за писмени задатак неки доживљај, на пример, Врбица, или неки излет, онда је потребно претходно да се у слободном разговору с децом реконструише цео доживљај, па тек