Učitelj

126

онда да га деца опишу, али без икакве помоћи од стране наставника. Чак ни наслов задатка не треба да буде заједнички за цео разред. За време саме писмене радње не сме да буде сугестије ни с које стране. Што се тиче т. зв. диригованих задатака, њих треба уопште избегавати, као непродуктивне. Сама реч диригован показује да неко диригује писменом радњом, да неко управља дететом. Код диригованих задатака дечји дух није слободан, већ је везан диригентом; дете нема своје иницијативе и зато такви дириговани писмени састави немају и не могу да имају велику васпитну вредност.

У нашем педагошком речнику постоји још један израз за писмене саставе —- слободни. Али сам појам слободан не схвата се подједнако и употребљава се у различитом значењу. Неки наставвици идентификују појмове слободан и самосталан, други пак сматрају да се слободан односи само на избор теме, тј. сматрају да су код слободних састава деца потпуно слободна у избору теме. Ма да овако различито тумачење појма слободан није од великог практичног значаја, ипак се понекад може створити забуна нарочито код млађег наставника. Зато сам мишљења, да би било најбоље да се једноставно усвоје гледиште идентичности појмова слободан и самосталан. Ево зашто. У васпитном погледу сасвим је споредно одакле ће дете да црпи градиво за писмене саставе: да ли из личног искуства или из неког наставног предмета, или ће му нека слика пружити грађу — то је све ипак споредно. За нас је главно то, да дете у излагању буде потпуно самостално, а не дириговано; да у стављању својих идеја на хартију буде потпуно слободно од свачијих утицаја. Зато, мислим, било би најбоље да се за такве писмене саставе задржи назив „самосталан“.

Замерили смо старој школи да је она сувише доцкан почињала са правим писменим радњама, да је она трошила скоро три године на радње, којима се врло слабо постизавао циљ. Нова школа неће да губи у том погледу ни три дана, а камоли три године. Неће да губи толико времена не зато што јој се жури, већ зато што не жели да успорава нормално развијање дечјих способности. Искуство нам је показало да деца већ у првом разреду могу писмено да изложе своје мисли, истина, у облику једне реченице, али још пре него што науче целу азбуку. Но када савладају и последње слово, она су већ способна за потпуно самосталне писмене саставе и то у правом смислу те речи.

Видели смо у чему је грешила стара школа, а сада ћемо да видимо шта о тој ствари мисли и како ради нова радна школа. Мишљење наше неће бити само а рпоп, већ и а розгелоп, тј. неће бити само на основу теоријских разлагања, већ и на основу искуства.

Ми смо се практично уверили да је врло добро почети букварску наставу обрадом великих штампаних слова. Свако ново слово деца треба да нацртају на листићима хартије или још боље картона, димензија отприлике 4Х4 и то по неколико комада за свако слово. На тај начин свако дете ће имати своју сопствену словарицу.

Кад деца науче три до четири слова она ће већ моћи да направе од њих неку реч. Ако су деца научила, рецимо, три слова