Učitelj

138

жава као васпитно (Француска, Чехословачка) и пропагандно средство (Русија, Италија и Немачка). У студијама Готлифа Вајс штајна о луткарској уметности налазимо мишљење поткрепљено доказима, да лутке имају старију историју од драмског позоришта, а у „Историји луткарства“ коју је као опширно научно дело обрадио Алан, члан француске Академије наука, наилазимо на податке из онога дела историје који се односи на најдавнија времена, из чега би могли закључити да је постојбина луткарске уметности Индија. |

У далеким временима, још пре 3000 година, када је почело рађање ове најстарије претече свих других уметности, на ушћу реке Ганга духсвничке касте употребљавале су позоришта лутака у религиозне сврхе. Лутке су претстављале богове и богиње разних каста а из уметности моделирања ових лутака развила се прва уметност — кипарство, затим драма и књижевност.

Грци су на 500 година пре Христа приређивали своје луткарске претставе и те претставе, или приредбе како би их Назвали, имале су чисто уметничке тежње. Код старих Грка позоришна уметност била је јако развијена те је оорадом позоришних комада за децу у позориштима лутака поникла митологија и бајка од којих су многе остале у историји народа до данашњих дана. Ове комаде из митологије и бајке Грци су наравно као најближе детету изводили луткама али поклањајући јој велику пажњу у уметничком погледу стварајући тиме главне основе великој грчкој вајарској уметности. Развој луткарске уметности код Грка најбоље описује Миора Атропос у својим пластичним таблицама док на жалост у музејима немамо ни једнога комада лутке из тих времена.

У кинеским храмовима имамо од стране кинеских свештеника врло добро сачуване лутке из доба 1400 пре Христа са којима се и данас изводе претставе како то традиција захтева. Ове сачуване лутке претстављају свештенике чаробњаке, јунаке и богове као и животиње из тога доба. Ове лутке којима се Кина у давна времена па и данас служила израђене су као силуете, грубо обојене, чиме дају мистичан изглед а руковало се њима испод позорнице. Интересантно је да се и данас са овим луткама дају комади писани пре 1400 година. Луткарске претставе прати обично музика уз гонг и бубањ а сиже комада је бој или јуначка смрт некога народног јунака из историје.

Истовремено када и у Кини, почела се луткарска уметност ширити и у Јапану. Но како није наишла на разумевање убрзо је замрла да се тек у новије доба почне будити и служити као средство за васпитање омладине у националном духу.

Египћани су имали мале лутке једва један пед велике, којг су биле покретљиве помоћу конаца. Ове хиератичне лутке помиње Херодот и каже да су их жене носиле пригодом одговарајућих „свечаности по селима. Доцније и код Грка наилазимо на аутоматске лутке, „сухе Венере“, које су се у извесним деловима покретале помоћу живе, а покретне лутке у обличју богова нађене су и у Атини. Ксенофон, помиње луткарског мајстора Потеина који је играо само при релитиозним свечаностима а чијим је претставама присуствовао често и Сократ. Потеин је био толико популаран и