Učitelj

века, у вечна човекова права и у могућност организације, уз помоћ човечанских средстава, земаљског раја, та вера која је у току последњих векова владала свом европском мисли. Али ова пала или у сваком случају угашена хуманистичка вера није замењена никаквом другом позитивном вером. Стари богови су схваћени и развенчани, као мртви идоли, али се откривење нове истине још није јавило у човековој души и још је није захватило. Ми живимо у епоси најдубљег безверја, скепсиса, духовне разочараности и охлађености. Ми не знамо чему морамо служити, чему тежити и чему давати своје снаге. Наиме спајање духовног безверја са лабавошћу и буром стихијског историског кретања образује карактеристичну трагичну оригиналност наше епохе. Изгледа, да се у безверју мора историја зауставити, јер она се ствара вером. Ми пак, изгубивши способност да стварамо историју, ипак се налазимо у власти њених бунтовних сила. Ми њу не стварамо, већ она нас носи. Мутни и помамни потоци стихијских страсти носе наш живот ка непознатом циљу. Ми не стварамо наш живот, али ми гинемо дошавши под власт непросветљене мисли и чврсте вере у хаос стихијских историских сила. Најнаучнија од свих епоха долази до свести о својој потпуној немоћи, своме незнању и својој слабости.

У таквом духовном стању није најважнија брига о текућим потребама, чак ни о историском сазнању. Прво и најважније је овде нужно, да се напрезањем мисли и воље савлада обеснажујући поводањ скептицизма и да се управи поглед на вечито биће друштва и човека, да би се кроз његово сазнање нашла позитивна вера и схватили циљеви и задаци човечјег друштвеног живота. Ми се морамо прожети свешћу да постоје права вечита непоколебљива 'начела човечјег живота, која следују из самога бића човека и друштва и кад се њима прожмемо морамо схватити најглавнија и најопштија од тих начела.

Другим речима проблем социјалне филозофије је питање шта је у ствари друштво, какав значај оно има у човечјем животу, у чему је његово право биће и на што нас оно обавезује. Ово питање, поред свога сталнога теориског филозофског значаја, у наше време има велики и може се рећи основни практични значај. Ако икад а оно је сада наступило доба размишљања и то таквог размишљања, које не остаје на површини живота и на текућим бригама садашњег дана, већ силази у дубину, у вечно и непрелазно биће предмета. Све праве и најдубље кризе у духовном животу, било у животу човека појединца или целог друштва и човечанства, могу се савладати само таквим начином. Кад човек залута и дође у безизлазан положај, он не сме да продужи ход на срећу обзирући се. само. на непосредну средину, већ мора да застане, да се врати натраг и да размисли да би се поново оријентисао у целини и умним погледом прегледао. сав простор кроз који води његов пут. Кад човек већ не зна шта да почне и куда да иде, он мора да заборави на садашњи дан и његове захтеве и да размисли о томе чему он у ствари тежи, значи, да размисли у чему је његово право. биће и његова мисија. Наиме ово питање примењено на заједнички, друштвено-историски

Учитељ 14