Učitelj

рукама омета усавршавање нашега личнога и друштвенога живота. И своју неспособност решавања социално-економских питања у вези са оцртавањем путева за лепше и боље уређење живота они правдају старатељством режима, чија цензура контролише не само речи већ и душевне тајне! Зар режим руских Аракчејевих, Бекендорфа и других тутора рускога народа ХЛХ века није гњечио народ и угушивао слободну мисао преко својих цензора, па је књижевност не само процветала, већ је заузела прво место у свету, својим, како се изразио Белински: „Књижевним маштањима“, својим чаробним сликањем стварности и отблеском естетских идеја, борбом за лешши живот, за социјалну правду, за васкрсавање искре Божје у човечјој души. Није ли Достојевски позивао народе, да не суде 0 руском народу, по стварности, у којој он живи, већ по идеалима, које он жели да оствари.

Руски писци су и за време режима цара Николе | схватили да су они пророци, да врше велику мисију стварања интелигенције и оспособљавања ове за стварање лепших услова за живот, услова, у којима се у души сваке јединке буди искра Божја — љубав према човеку и целини, способност жртвовања за опште добро и воља за рад на усавршавању друштвенога живота.

Такво високо схватање књижевникова позива изразио је и Максим Горки у причи „Читалац“, где овај последњи пита песника: „Зашто ти пишеш» Ти гласно говориш светини, а имаш ли шта да јој кажеш! Коме ти певаш химнуг Каквом Богу ти уздижеш олтар у својој души» Имаш ли ти у својој души Бога» Људи као стадо иду за тобом као за вођом, а да ли ти знаш куд идеш» Какав ћеш ти бити вођа, ако сам не знаш пута»“

Са таквим мислима почињао је руски песник своју мисију, кад је у своје уметничко дело уносио чисту Божанствену искру, из које се развијала свештена ватра ради буђења успаване душе рускога друштва и народа, ради освајања читалаца. | Што се из сличне искре душе нашега народа није развила свештена ватра, која би пробудила наше мртве душе, није кривица ни до наше бездушне цензуре. Узроци су много дубљи. А главни узрок је тај, што је наш народни гениј изневерен од стране интелигенције и њених писаца. Ниједан од савремених књижевника није пошао путем тумачења оних народних идеала, којима је народни песник очарао напредну Европу за време наше борбе за политичко ослобођење. Затим савремена наша интелигенција-потркуша, како се о њој изразио критичар Матош, нема никакве везе са народом, јер је пројурила кроз школе, не искористивши знање зза лично стваралачко буђење, очешала се о европску културу; она ропски подражава само формама те културе и из петних жила се напреже да се покаже Евроли у њеној униформи. Она је скроз прожета грубим материјализмом, себичношћу и жудњом за личним уживањем; те особине ју приморавају да се подешава према ћудима режима и према приликама, од којих зависе услови њенога живота за чулне и трбушне насладе плодовима материјалне културе.

Из те средине и потиче већина наших савремених књижевника, због чега и нису у стању да се уздигну изнад те средине, да 10]