Učitelj

стране, кад с друге стране друштво ништа не доприноси да се та настојања остваре у животу, кад смо ми сведоци страшних разочарења, где поједини људи и поред свих толиких организација васпитних ипак промаше морални циљ, да многи људи окораве срцем и душом пре него што и сазнају за неку врлину, а многи стицајем прилика изгубе и оно мало врлина што су их имали и постану супротности сваке врлине. Као што „историја за цара Нерона прича: да је проклињао час када је морао да потпише неку смртну пресуду. А после је желео да цео свет има једну главу да би је једним потезом одрубио. Такве контрадикторности и душевне акробације у животу се обично правдају извесним разочарењима у људе, у друштво. Дакле значи у друштву лежи велика диспозиција за људско морално оријентисање и оно је велики проузроковач и виновник у моралном изграђивању људи, који су више или мање подложни средини у којој живе. „Био сам добар свакоме, али сам видео да нисам имао за кога, јер нико то не цени. Ја сам запостављен, мене су вређали...“ Тако обично правдају многи своја разочарења и пре окрет у животу. Што би слично томе могао да каже и један цвећар: „Ја засадих и неговах лепо цвеће у башти, али дођоше неваљалци, па почупаше и погазише моје цвеће. Нећу га више садити.“ Тада се нађу људи да ту малодушност и опортунизам похвале и окураже, место да малодушнога подигну и охрабре у позитивном смислу. А има још горег од тога. Постоје друштва која уопште не трпе људе од врлина поред себе, по оној урођеној: сваки жели да и други буде као он и не стиди се да и пропаганду поведе у томе правцу. Као што на пример сви картароши и пијанице успу да из своје средине истисну све оне људе који не пију и не картају се. Па тако и са другим врлинама. Пороци сузбију и надјачају врлине. Јер су и врлине осетљиве као и цвеће у башти. Због тога су људи у таквим друштвима који се одликују са врлинама „беле вране“ док се и они не изједначе са друштвом. То негативно и разорно дејство друштва на врлине има негде чак и трагичних последица, Један је свештеник ту скоро у једном месту извршио самоубиство зато што је ближе друштво толико игнорисало његове врлине, да он то није могао више да издржи.

То није само штета за врлине, то је злочин друштвени. И обична равнодушност према врлинама је убитачна а камо ли оволика насртљивост. Узмимо овакав случај. Трезвењаштво је оглашено за врлину, нарочито код омладине. Али реците ви мени сад, кад је и ко од нас правио неку разлику између омладинца који пије и онога који не пије» Ко даде неко првенство и указа ма какву на"рочиту пажњу ономе што не пије» Чиме ми уопште дајемо већу вредност човеку са врлинама, кад гледамо у друштву сасвим су-

протне појаве, где људи отсутни од сваке врлине воде прву реч у

друштву и доминирају судбином целе средине својег Колико се ми често пута грешимо о своју савест, баш због те равнодушности према врлинама, и ако знамо да су оне реткост једна као и драги метал, тешко изналажљиве и још теже за чување, као и све драгоцености овога света. Колико због те наше равнодушности ми до-

у