Učitelj

чиње да се организује реално школство) Тек у шездесетим годинама (око 1860) јавља се под утицајем Русовљевим (Коцззеац) образовни и васпитни индивидуализам у виду анархистичког система Л. Н. Толстоја. Педагошки либерализам ослобођава такође дете које постаје центар школе. Код Елен Кејове (ЕПеп Кеу) је тај либерализам претеран тако да прелази управо у карикатуру. Највише терена у погледу практичне примене освојио је педагошки индивидуализам у УСА, које су постале „рајем детета“. — „Шта је дете, пита се пуковник Паркр (РагКег). „Шта је та мала рпица меса што дише животом и пева песму о бесмртности» Наука и филозофија свију векова постављале су то питање, а оно још увек остаје без одговора. Дете је највиша градација и вухунац свију Божијих створова, а одговорити на питање „Шта је дете“ значи: ближе се приближити још већем проблему“ „Шта је,створитељ и дародавац „живота“ (Такв оп Редагов1с5, 1894, стр. 3). Овде се, дакле, иде чак до обожавања детета. Расправљајући о радној школи показали смо како је тај, педоцентрички смер у васпитању и настави полазио од претпоставке да је већ све у детету и да се улога учитељева састоји само у томе да „развија“ дечје способности. Тај индивидуализам прекинуо је везе са социјалном општости и услед тога обратио ка биологизму Холовог (51. НаП) „испитивања детета“.

Из тог расадника индивидуализма, који претставља појавупратиљу социјалног и културног распадања грађанског друштва, израстају тежње за индивидуализацијом у васпитању, што је опасна парола, јер потпомаже урођени дечји егоизам. Задатак учитељев јесте да ученику отклања све препреке са пута, да учини наставу · забавном и лаком, да не води толико рачуна о знању, већ више о телесном здрављу детета и о развијању његових „способности“. Врше се соматичка (телесна) испитивања, проучава се дечји умор, откривају се дечји инстинкти којима васпитање треба да угађа и да их тиме катарктички „прочишћава“, састављају се и испуњавају упитници (Ргавеђогеп, упитни табак, листа питања), дете се мери и важе, укратко: педагошки биологизам досиже кулминацију. Разуме се да нико не зна како да се индивидуализира васпитање које је ипак по својој целокупној природи социјални појав, али парола је ту. Под том индивидуализацијом подразумева се управо угађање дечјим инстинктима, отстрањивање препрека, казни и оцена, смањивање дечје одговорности.

Разуме се да проучавање детета, које се изводило све егзактни. јим методима, није било без користи. Оно је нарочито јасно указало на велико варирање дечјих способности и дечје ефективности. Ово сазнање'није могло да остане без утицаја на начин школског рада. Захтев индивидуализације први је пренео на подручје наставе, колико знамо, Срч (Зеагсћ) који је проучавао индивидуалистичке васпитне домове у природи (Гапдеглећипазћешпе) који су постали пропагатори и средиште „нових школа“. Свој план провео је он

19) ТД. школство „реалног смера“ (реалке, реалне гимназије итд.), где се већа пажња поклања реалијама. Прев.