Učitelj

практички у граду Пјубло, у држави Колорадо (Рџеђјо, Со1огадо). „Основна карактеристика плана“, вели он,“ по коме су организоване наше школе јесте: очување индивидуа. Ученик се смешта само онамо, где може да постигне максимум добра за себе. Ради као индивидуа и разврстан је као индивидуа“ (па мача! Теаспа. Тће Риећро РЈап. — у „Едисанопа! Кемте", МП-1894, стр. 154; Дакле, овде је положен основ наставном индивидуализму који полази од захтева да се ученику омогући „да постигне за себе максимум добра“. Семе бејаше посејано. У својој књизи »Рзсћојогтску ууђег па ЗКкојасћ ателекусћ« („Психолошки избор ђака на америчким школама“, изд. »рефећи Котепзкећо«, Ргаћа 1927) указали смо на развој индивидуалне наставе коју је врло опширно и темељито описао Р-т 51. Мебазку у својим главним делима „Тама џанзасе тегод" („Индивидуализација метода“ — Ондрачек, Брно 1931) и „зоизгауу па ма аазоуапећо исеп1"' („Системи индивидуализиране наставе“ ад. 1933). Развојна линија ишла је у три правца. У Европи је Овид Декорли (Омде РПесгоју) још 1905 год. основао своју школу на принципу индивидуалне наставе. Марија Монтесори (Моптеззог1) организује 1908 год. своју „Сава де! Батђин" (дечји дом). Коначно, Брк (Витк) следујући Срчову примеру оруганизује 1898 год. у Ст. Барбара свој диференцирани школски систем, а 1912 год. у Сан Франциску свој индивидуални план. Амерички огранак индивидуалне наставе достигао је своју кулминацију у Винетка-систему (1919) и делтонском плану (1920) за које су дали потстрека Бркови ученици Вашбрн (Мазћђитпе) и Перкхурстова (М1з5 РагкћигзЕ). Али ова последња усвојила је бројне сугестије и од Монтесоријеве код које је радила као асистент. Делатношћу тих трију дидактичких праваца беше ликвидиран дидактички универзализам што га је основао ЈЕ Коменски у виду система колективне (симултане) наставе. Данас је техника индивидуалне наставе већ у довољној мери разрађена, тако да су се већ показале њене одлике и тешкоће. Наглашене беху позитивне користи од индивидуалног ученичког рада у погледу рационализације тј. што се тиче уштеде у времену и енергији те постизавања бољих резултата. Наглашавала се и већа самосталност ученикова у индивидуалном радном систему. Указано је на промену учениковог односа према школском раду, на околност да је индивидуализована школа заправо школом радости. Беше напоменуто да индивидуализација наставе тражи упочетку да се учитељ код куће више спрема за наставу и да у школи интензивније размишља, али да га зато такав рад мање здравствено исцрпљује. Сва та преимућства доказана су и научно, бројним испитивањима. Почетничке тешкоће успели су већ такође великим делом уклонити. За доказ да је индивидуализација наставе оправдана није, разуме се, довољно само да упоредимо „резултате“ школе у којој се ради индивидуално са „резултатима“ школе која се заснива на систему колективног рада, јер није реч само о методу: реч је о реконструкцији учениковог односа према школском раду и према учитељу. Овде би се морало провести мерење како свака од тих школа :остиже своје циљеве, али они се међу собом разликују и тешко се