Učitelj

16 ПЕН НЕ ПНЕ НДР У БН ЕН А БЕРИ 2 ЕПА ЕНЕН ПРЕТИ ЕУ

Кроз сва времена сматрали су ова четири чиниоца: писца, читаоце, социјалну заједницу и саму књигу као материјалне појаве док се врло често маневрисао, занемаривао и ћутке прелазио њихов психички карактер. Међутим, овај карактер је оно што је битно и његов значај доминира целим питањем.

Узмимо један пример: претпоставимо да су једну књигу видела бића различито организована, обдарена особито различним сензорним органима и нервним системима: једна мува, рак, буљина, човек болестан од далтонизма и нормалан човек. Свако биће има о књизи нарочиту слику према организацији свога вида; свако ће је дакле претставити различито. За сваког од њих је књига оно што он види. Али шта је сна у ствари, по себи, независно од онога ко је гледа» Сваки од нас назива „објектом“ скуп утисака произведених на његов сопствени психо-физички организам од једног спољњег објекта. Али сви ови утисци су субјективна психолошка појава. Прочитана књига за нас је објекат исте природе. Довољно је да наш организам буде измењен (болешћу, старошћу или у току векова) и ова иста књига ће нам изгледати сасвим друкчија него што је била. Књига по себи као феномен независно од онога ко је посматра несхватљива је дакле суштина.

Могли бисмо да констатујемо на исти начин значај психичког елемента и других трију чиниоца лектире.

Садржина књиге

Претпоставимо да једну исту књигу читају више читалаца. Зраци светлости који избијају с њених страна продиру у душу сваког читаоца, утичући на његов нервни систем и стварајући у њему осећања чији скуп сачињава нервни систем и стварајући у њему осећања чији скуп сачињава сенку књиге, Била би груба погрешка ако би ми изједначили ова осећања са њиховим узроком. Често се заборавља, гледајући слова, речи, или слушајући звуке да зраци светлости или звучни таласи нису ништа друго до потстрекачи наших чулних органа, наших нерава и нашега мозга, само светлосне и акустичне вибрације.

Саме речи, слова и звуци немају у себи утврђени и одређени смисао, јер њихова садржина не постоји у овоме вибраторском кретању. Оно има да буде пренето чулима у мозак и да у организму изазове одговарајућа духовна стања. Тек тада читалац или слушалац придаје речима и звуцима извесан одређени смисао. Ово додељивање потиче од самог читаоца, налази се у његовом интимном ја и само тим оно је битно субјективне природе. Дакле ова субјективна стања у ствари носе име: „смисао речи“ и њихову „садржину“. Очигледно је дакле, да се ово последње не налази у речи већ у живом организму читаоца или слушаоца. Сваки читалац и сваки слушалац их ствара сам под утицајем добивених ладражаја. Он је сам творац извесног вербалног смисла или једне садржине. Из тога произилази најзад да садржина једне књиге није ништа друго до резултат стваралачке активности читаоца или слушаоца.