Učitelj

22 БН ИЕ Ири пр Нар ен пе ве паре апр рит лега рт рт 5 ар вене ЕН ИН

коли Поповићу, педагогија „мора претходно да сазна у чему се састоје специфичне одлике људскога духа, да би могла да одреди начела васпитања и његове циљеве“. Тај проблем јасно је истакао стари мудрац кад је казао: познај себе сама. Међутим, овим захтевом се ни мало не признаје учење да је „човек мерило свих ствари“ како се то обично, тј. прагматистички, схвата. Напротив, овај став нам показује да је Протагора „тачно наслутио велики значај проблема суштине човекова духа. Можда је он хтео рећи: кад будемо сазнали шта је човек, онда ћемо моћи решити и друга питања“.

Да бисмо сазнали човечији дух, ми ћемо осмотрити његове спољне изражаје, који се састоје у делању. их има, према скоро уопште примљеној подели, углавном две врсте: нагонске и културне. Оне се ближе одређују њиховим улогама у животу; наиме, прве служе биолошким потребама, а друге културном стварању, ма да има и многих активности, које из једне области прелазе у другу.

По Хербарту, нагон је извор жудње која је „свест о тежњи једне преставе да дође потпуно у свест“. Стога, кад „дете постане свесно да то, за чим жуди, може и да постигне, онда жудња прелази у вољу“. Као што се види по Хербарту, „дете се рађа без воље коју добива тек у току развитка“. Воља се може одредити као „жудња с претпоставком испуњења“ или као „свеза између захтевања и свести о моћи испуњења“. Чак и кад ово интелектуалистичко одјашњење генезе воље не би било тачно, ипак се сама воља као непосредно несумњива чињеница не може одрицати. Стога се она сматра као један битан елеменат свесног живота, без чега се културно стварање, а самим тим ни васпитање, не би могло ни замислити,

Хербартова теорија о постанку воље за нас је важна у том смислу, што нам она открива истину да се „код деце јавља воља пре него што она могу да увиде шта је добро а шта није, шта је право а шта неправо, и напослетку шта је и за њих саме корисно а шта штетно.“ Уз то, Хербарт је својим учењем потврдио факат нагона, који је биолошки примаран, али се с вољом утолико пре и више мора рачунати у васпитању, што се она не управља увек бислошким потребама. Из тога произилазе важни закључци у решавању проблема васпитног циља.

Унеколико смо већ назначили формалан задатак васпитања, који се, ближе речено, састоји у формирању младог бића да самостално и слободно дела у извесном правцу. Из тога је јасно да нагони нису и не могу бити васпитна област, пошто није потребно нарочито проучавање како ћемо њих задовољити. Једино воља може бити проблем васпитања, које њу управља културним објективним вредностима: истини, светињи, доброти, лепоти и правди. О култури се тврди да она не произилази из биолошких потреба, него да се напротив живот подвргава њој. Стога, неки с правом уче да културно делање „претпоставља извесне више душевне способности“, које не постају саме по себи као нагонска делања, него се морају стварати, развијати и усавршавати „док се дотична личност не оспособи за тај рад. Та виша душевна способност је у томе, што је она свесни живот, чија је одлика варијабилитет и променљивост. У томе