Učitelj

имањима. Код православних у монахе су ишли они који су хтели да спасу своју душу и да се одвоје од света.

Западни манастири у овом времену имали су своје школе, а на истоку ретко је који од православних манастира имао школу, јер су се надлежни бојали од саблазни код калуђера. Тек у последњој четвртини 14 века, кад је почело слабљење наше државне моћи и слабљења дисциплине у цркви, примана су сирота деца у манастире и почела су се за њих у истима отварати школе. Кад смо потпали под Турке, више је деце одлазило у манастире и писмени калуђери почели су их обучавати писмености.

Главни претставници просвете и црквени писци у средњем веку и доцније били су парохиски свештеници. Међу црквеним писцима било је 3/4 парохиских свештеника а тек '/, калуђера. М тако су први учитељи у ово доба били парохиски свештеници и понеки световњак. И св. Сава у своме хиландарско-студеничком типику каже да и игумани могу бити неписмени, и да неписмени монаси чине користи манастиру као и писмени који врше богослужење. Било је случајева да у манастиру није био писмен ни један калуђер, те су парохиски свештеници из околине вршили богослужење у манастиру наизменце.

Поезија с музиком и архитектура много су утицали на оплемењавање човечије душе. Прво се јавило црквено појање и подизање: цркава, манастира и других грађевина. После се почела. развијати и наука. Све се ово стварало под утицајем религије. Црква је много учинила за народни морал и његову материјалну културу.

У својој књизи: „Средњевековно српско парохиско свештенство“ Грујић наводи да је, свакако, св. Сава извршио прву и праву организацију парохиског свештенства. Поред вршења верских и црквених дужности свештеници су били дужни и поучавати народ. Тако исто епископи и презвитери морали су бити и народни учитељи, поред других својих дужности.

До доласка Немањића на владу просвета је код Срба била врло слаба. Доласком Немањића на владу просвета је кренула напред, јер су Немањићи били љубитељи просвете, а притом су били врло побожни и подизали су цркве и манастире. Умножавање манастира и цркава изискивало је више калуђера и свештеника, па према томе и више писмених људи. Поред манастира и цркава и држави су били потребни писмени људи. Све је ово захтевало већи "број писмених људи, због чега се по манастирима и црквама обучавао и већи број младића, а било је више и приватних школа. С напредовањем и проширењем државе повећавао се и број школа. Зато је највише школа било за владе цара Душана, који је иу свој Законик унео један члан којим се наређује да се у сваком граду и селу отвори школа, где постоји и црква, и да се деца уче Светом писму и Божијем закону. Овде су прописане дужности учитеља и речено је да школе подиже цар с кнежевима и бољарима; учитеље да плаћају градови и општине, а награде учитељима на крају године да даје цар према раду учитеља. Цар с кнежевима