Učitelj

применом аксиологије у педагогици изгубио из вида како треба да. постану те вредности, на пр. интелектуалне, естетске итд. Како је. код уметника и научника, тако је и код детета, младића и човека: свуда је игра средство за постанак уметности и наука. Али, разуме се, морамо иронично да укажемо, да то није она „игра“ на коју мисли Кершенштајнер. Он мисли на дечју јурњаву, сиграње и дечје игре.

Воља

Кершенштајнер направио је праву збрку појмова у схватању воље. Код њега је воља исто што и мисаони процеси, мишљење. У анализи једног вољног процеса Кершенштајнер (на стр. 163—165) показао је да није схватио суштину воље, јер све његово анализирање није воља, него борба мисли и мотива за одлуку. Све четири његове пронађене особине (164): самосталност воље, способност одлучивања, отпорност воље и чврстина воље, нису особине воље како он то замишља, већ особине карактера човека. Овде је апсолутно Кершенштајнер побркао појам воље с карактером и карактерношћу. Неко је отпоран и чврст у одлучивању и извршавању одлука;. неко је самосталан и способан у одлучивању и извршивању одлука али све те особине не карактеришу суштину саме воље. Све оно колебање и борба мотива пре одлуке није воља, него само предигра која нема никакве везе са суштином воље која је стварно појава своје врсте, нешто што није мисаони процес. А све оне особине су општи атрибути карактера“једног човека. Сва она гибања нису вољни, него: мисаони процеси који не могу да карактеришу суштину воље. Воља је нешто активно што производи промену у животу човека и у свету.

Кершенштајнер чини нелогичност кад тврди да две последње особине долазе после одлуке (164) а то су отпорност и чврстина воље, јер све то ипак није воља, него мишљење и мисаони процеси. Воља није мишљење, него — активност. Тек је воља онда кад почне делатност извођења.

Кершенштајнер је слично Мојману рашчланио један вољни акт, само што Кершенштајнер није утврдио нумерички број фаза. Али сва та анализа као и Мојманова не даје суштину воље, као што смо: напред рекли. Мојман је у свом делу пиеШрепх ипа МШе утврдио 9 фаза, па је нашао на крају да је вољни акт врло сложен поступак. Мојман је утврдио да се суштина воље састоји у одобравању и неодобравању циља, што није тачно. Од свих ових 9 етапа Мојман признаје три главне етапе које су безусловно потребне за суштину вољног поступања: 1) претставу циља, 2) одобравајући суд о циљу и 3) извођење поступка. По његовом мишљењу ниједна од ове три етапе не сме изостати да би постојала воља. Но и Мојман је (као Кершенштајнер који се морао наслањати на Мојмана) побркао саму суштину воље с мишљењем, јер сва ова гибања мисаона пред извршењем сматра за вољу, а није тешко увидети да је такво гледиште погрешно. Сетимо се само болести абулије, код које болесници имају и циљ и одобравање тога циља, па ипак немају вољу. Обло--