Učitelj

ЈУГ i мм

стр. 151) каже: „Уколико, напротив почивају на стеченим диспози-. цијама, могу се бесумње повећати.“ А опет на истој страни каже: „Уколико ове диспозиције почивају на способности задржања мозга изгледа искључено повећање делатности способности памћења“. У овим реченицама види се његова магловитост и непоуздање, те није требало да се петља у ове ствари кад није стручан. А и сам каже (стр. 148) да претресање ових питања „забрањују се само од себе“, јер би то „значило развијање целе психологије“! Уствари није тако! Напротив, може се говорити о памћењу а да се не улази У „исцрпно испитивање аперцепције, пажње и мишљења“ и да се не развија „цела психологија“! Овим је показао незнање онога што није смео да не зна, замишљајући своје читаоце да су без и мало знања из психологије.

Уносио је у овај чланак „од ока“, што је дохватио, а оно што је баш значајно за педагогику није унео, јер није умео да одабере. „Уз пут“ се научна психологија не студира!

Пажња

Кершенштајнер говорећи о особинама мишљења, о спорим и брзим мислиоцима, о брзом и спором схватању, вели да у овим „особинама играју два феномена свести важну улогу: аперцепција (у Хербартовом смислу) и пажња (стр. 142). Ако је аперцепција по Хербарту примање нових утисака на основу старих, то још ништа не значи за само схватање, брзо или споро, да би се могло рећи као што то каже Кершенштајнер да ту играју ова два феномена свести важну улогу. Друго ту нешто игра значајну улогу за споро или брзо схватање, јер овај непотребни израз у психологији, „аперцепција“ ништа не значи до једну празну дескрипцију која значи примање утисака. Израз „аперцепција“ за нову психологију ништа не значи стварно и њиме се очигледно ништа не казује и не решава. Зато о њој се у научној психологији и не расправља. То је код Хербарта био само први формални ступањ, који је после Цилер раздвојио на два ступња; анализа (припрема) и синтеза (давање новога градива).

У савременој психологији може бити говора о опажању, посматрању и пажњи. Али пажња налази се и у опажању и посматрању (где је одређен циљ опажању) и ако хоћемо баш да употребимо Хербартов израз „аперцепција“ и у њој се налази пажња. Пажња је услов за све психичке појаве и функције, па и за аперцепцију, а аперцепција не може да буде ничему услов, исто онако као што не може да се каже да је „репродукција“ узрок да се репродукује једна претстава. Јасније или тамније, брже или спорије схватање, функција „аперцепције“ не решава ни у једном овом смислу, него пажња која има своје услове за постанак и развитак. Зато је психолошка наука с разлогом одбацила овај непотребан израз и заменила бољим изразом пажња, опажање и посматрање. А нарочито га је одбацила због Вунта који је тим изразом направис праву збрку појмова кад је тврдио да је сваки акт пажње вољни акт и саму аперцепцију идентификовао с пажњом. Вунт је израз „аперцепција“ узимао као „схва-