Učitelj

и

нат КЕН пари МПЦ И Но Ре

Кершенштајнер означује као ступањ „почетног осећања линија и облика“, у који талентирана деца улазе са седмом годином, док друга доцније или никада. Овај ступањ претходи ступњу простора на површини цртежа, тј. при појави способности ређања слика једне поред друге, кад се код школског детета јавља способност за илустровање краћих познатих или научених прича и песмица. Код овог илустровања цртање приказује замах игре дечје фантазије, да просторно прикаже по причи или сећању извесне догађаје али без много смисла и обзира на перспективу.

При овом илустративном цртању не треба губити из види чињеницу, да у детету већ постоје прве контуре за даља усавршавања у том просторном цртању са више или мање смисла за перспективу, при чему талентовано дете показује невероватне подухвате, који откривају природну обдареност детета. Нису ретки случајеви овакве деце у народним школама, који опомињу увиђавног наставника на свесрдно помагање развоја ове обдарености и на врло опрезно искоришћавање ове обдарености за колективне илустрације разредне заједнице. Шарелман је приказао ово колективно цртање као доказ да код школске деце није успавана фантазија, већ да овим колективним творевинама сваки појединац тражи, проналази, запажа, коригује и свестрано уочава појединости у изради цртежа. Код колективног цртања долазе до изражаја самосвојност, самосталност и амбиција појединаца да нађу потребне компоненте и ове оригиналне изразе. Овакав рад даје и појединцу и заједници полет за даље стварање, које у резултату доноси одговарајуће душевно уживање и велику радост детета. Сасвим је природно, што се мора и очекивати, да у овим колективним илустрацијама има и техничких недостататка, али су оне ипак изражене пуном слободом, самосталним радом и пуним замахом дечје фантазије. Илустровање по сећању припада и заједници и појединцу да би оно било оправданије и потпуније, јер се у овом раду сећања појединаца сливају у заједничку илустрацију кроз слободну дискусију и коректуру. Све тамне остатке сећања увежбавањем појединаца, заједница пластично уобличава, јер размишљањем и договором поуздано осветљава реконструкцију и најситнијих детаља онога, што је већ нагризла ледена заборавност. Овде припада и цртање слика, које дете носи у сећању. Оно их фантазијом повећава, ојачава или умањује, мења им облик и положај — даје покрет и формира у слику ведрог израза веселе дечје душе. Нису ретки ни случајеви код деце у народној школи, да својом фантазијом дете персонифицира оживљавања мртве природе и имагинативних догађаја.

Према овоме, код илустровања треба разликовати илустровање по туђој идеји и по сопственој иницијативи и замисли. У оба случаја ученик тражи слободно одабирање хартије, оловки, боја и других средстава. Исто тако, он се овде одлучује слободно и неЗависно од других чинилаца за слободан израз, који одговара његовој жељи за радом и стварањем, његовом схватању и његовој идеји.

Из овог, пак, сликовног стварања у цртању предмета, који су у стању мировања, ученик наилази, у вези са другим наставним