Učitelj

водоника и једног дела кисеоника, саставља водоник и кисеоник и добија поново воду. Синтеза је потврдила резултат анализе и зато се може рећи да је синтеза проверавање анализе. Али шта је све ово требало расправљати у једној теорији образовања» Ако је то требало, онда је био дужан да то расветли.

Одмах после дате дефиниције синтезе (стр. 136) постоји овака сложена реченица: „Оно што ми називамо „схватање“ или такође „аперцепција“ јесу процеси који се налазе као основа синтезе, при чему оно што се сасвим опште назива „фантазија“ игра одговарајућу улогу“. А зар „схватање“ није основа и за анализу2! Откуд се | може извршити анализа док не буде схватање које он назива „аперцепцијом“ у Хербартовом смислуг Схватање је потребно и за анализу и синтезу. Поред ове погрешке вели да ту игра одговарајућу улогу и „фантазија“, али ништа не објашњава како ту „фантазија“ игра улогу!

После овог цитата каже без икакве везе са тим мислима о синтези: Како је тиме мало речено (не знамо због чега2), увиђамо из тога што у аперцепцији учествује не само духовна него цела (по чему целаг) прирођена и стечена душевна диспозиција. Стечене душевне диспозиције у њиховој укупности означене су и као секундарне функције (Неуталб Стоппаеп) или као стечене форме заузимања става“. На расправљање о синтези надовезује учење о диспозицијама које нема с тим баш никакве везе. Затим се поново враћа на аперцепцију на стр. 142 и 143 без икакве систематике. Ово је скакање с предмета на предмет.

Код Кершенштајнера „логичко мишљење настаје у тренутку када се намеће једна тешкоћа (мој курзив) која се изненадно појавила и коју сами осећамо при извршењу акта опажања, посматрања, аперцепције (као да ове две психичке појгве не спадају у аперцепцијуг), суђења, при стварању одлуке, при решавању задатака“ (стр. 137). Значи: ако се не појави тешкоћа у опажању, посматрању, при решавању неког задатка итд., онда то не би било логичко мишљење! Значи треба да буде неки напор мисаони и да га осетимо као такав, па тек то да се назове логичко мишљење. Овакво оригинално схватање није познато науци о мишљењу: ово је чист изум Кершенштајнера. Логика сматра да је мишљење и један обичан суд, расудак, без обзира да ли се при томе осећа каква тешкоћа. Значи једно предавање на часу које се изводи без запрека није логичко мишљење, или нпр. решавање једног математичког задатка који се ради без тешкоћа, или израда једног писменог састава који се такође обавља глатко, све то по Кершенштајнеру није логичко мишљење. Али онда је питање па шта је тор Кад све ово није логичко мишљење, па шта треба оно онда да будег Сањање, бунило> Фантазија» Али и у фантазији има логике ако она не пређе у фантастерију. Друга је ствар ако се појави каква тешкоћа, онда је могућно да постоје она четири момента у логичком процесу које је навео у вези са Џон Дујем на стр. 139 (анализа тешкоће, тражење решења, испитивање претпоставки за решење, потврђивање претпоставке), али да они постоје у сваком логичком мишљењу, то је апсо-