Učitelj

У религиозном доживљају сустичу се светови, мерљиви и немерљиви; Он их као шав. спаја. Отуда, психологија религије да би обухватила свој предмет мора често да се помогне философијом религије и да на крају кад сва екзактна средства испитивања примени и заврши с њоми у њој.

Тежећи да одреди „психолошку суштину“ религије, Др. Лоренц је у главним линијама изложио главне резултате историје религија; он је успео да покаже узајамну везу између историје и психологије религије. Др. Лоренц је посветио потребну пажњу испитивањима која је у делу „Гле Нешсе“ извео психолог религије Ото. Изгледа да и и Др. Лоренц као, и Ото, види специфично религиозни квалитет у осећању нуминиозног, оног што је свето, узвишено. То је, ако се хоће и ортодоксно становиште, јер се и у позитивном хришћанству сматра и верује да су светиња и свето по своме бићу искључиво религиозне категорије.

У једној гомили чињеница која данас претставља психологију религија, Др Лоренц је умео да нађе само оно што је битно и од значаја и да га затим повезано и јасно изложи. И уместо своје психологије религије, у овом „покушају“, како Др. Лоренц назива своје дело, он је дао научну, објективну психологију религија, која самим тим што је наука мора мора бити производ колективног настојања, савесног изучавања већ стечених искустава, личне скромности и опрезности.

Ни у философији религије није Др. Лоренц прекорачио обим тачности, научности; он такорећи крајњим актом сазнања, онда кад се све позитивно, утврђено, примљено искористило, амперовски захвата у „натсвет“. Вера у „натсвет“ је свакако минимум вере, једна недиференцована вера, али је управо такву Др. Лоренц усваја, јер од науке до ње може да се премости логичном претпоставком. Вера у „натсвет“ је вероватна, научна вера. Др. Лоренц је увек разложит и сталожен; па и кад говори о мистици, екстази, пророчком надахнућу, он се држи мере. Отуда његова философија религије нимало не личи на Цимерманово дело „Философија и религија“, у коме се у ствари брани паметно и убедљиво једна конкретна конфесија. Др. Лоренц, који сам много цени свог колегу са Универзитета у Загребу, из свега што је у том смислу казао, не верује у неку свемогућност „разумске спознаје Бога“, која је за Цимермана несумњива. Мислимо да је Др. Лоренц, више у праву што је, као и Џемс, схватио рационалне доказе за егзистенцију бића Божјег као израз наше вере, а не као стварне доказе; јер како би се онда објаснила чињеница · теоријског атеизма. Уосталом то не значи да је Др. Лоренц потценио значај мисли у вери; то се свакако писцу дела „Мисао и акција“ не може замерити. С обзиром на сложеност религиозног искуства, Др. Лоренц је научним путем дошао до истине о методу религијског сазнања, оног који је ап. Павле тако непосредно исказао: „разни начини“ и „разна времена“. Ту су и разум и срце, мистичка интуиција и догматична вера. Другим речима, Др.