Učitelj

у

. ' .

Клапаред је пропутовао многе земље и континенте. И у нашој

је земљи био пре пар година, па је том приликом одржао једно предавање у Загребу. Године 1929 позвала га је египатска влада да

проучи школство у Египту и да изради и поднесе свој предлог о.

реорганизацији читавог египатског школства. Остао је тамо скоро годину дана.

Дописни је члан Француског института, почасни члан Британског друштва за психологију, почасни доктор многих страних универзитета, па и универзитета софијског и атинског.

Али, не оплакује свет у Клапареду само чувеног психолога и научника, него и једног ретко племенитог човека. Он није био искључиво повучен кабинетски радник, већ је био активан у свима областима социјалног рада још од своје ране младости. Тако се њему и његовим друговима има захвалити што је у Женеви дошло до оснивања универзитетске екстензије (народног универзитета) која се доцније развила у чувени Раднички универзитет. Био је активан члан многих друштва. Нарочито: је био одан своме родноме граду Женеви према којој је гајио дубок култ поштовања. Ипак није ништа мање био одушевљен за братску сарадњу и љубав међу

народима. Његов дом био је увек отворен за странце, који су тамо:

радо примани, као да су чланови његове породице. Утолико му је теже било на души кад је избио овај страшни рат.

Изгледа да је његову прерану смрт убрзала тешка несрећа и жалост у породици. Године 1937 изгубио је јединца сина Жан Луја, који је већ био запажен у научном свету и радио уз оца у Интернационалном бироу за васпитање. Издао је дело Настава историје и

интернационални дух (епзетдпетеп! де Ноте еђ |"Еври! |петаћ--

опа!). После тог удара Клапаред се више никад није могао честито да опорави, иако је у раду тражио заборав и олакшање. Видео сам га последњи пута на Интернационалном конгресу за психологију у Паризу 1937 године, врло оронулог. Плакао је као мало дете кад ми је говорио о последњим часовима свог јединца који је био наш надасве омиљени друг на универзитету. Још је дирљивије било кад је из џепа извадио расправу свог сина што је овај написао за !Х интернационални филозофски конгрес који се такође тих дана одржавао у Паризу. Тема је гласила: Значи ли Спир нову полазну тачку за филозофију» Филоз оф Африкан Спир (1837—1890) био је деда младог Клапареда по мајци. Он је заступао метафизички агностицизам. тј. учење да ми не можемо упознати стварност, јер је свет једна систематски организована обмана. Човеков је задатак на овом свету да оствари оно безусловно или —- како он каже — оно нормално. Судбина је хтела да је на конгресу мајка прочитала ову расправу уместо сина чиме је одала узвишену пошту и своме сину и своме оцу.

Едуар Клапаред трудио се да у раду нађе заборава за све што

га је задесило и што се око њега дешава, али његов нежни орга-

низам подлегао је 29 септембра 1940 год. и он је отишао на онај.

свет, који за нас скрива у себи велику непознаницу, али и велику наду. Илија П. Опачић

Ми 71