Učitelj

једног опозиционог покрета против управе Рашићеве и поретка који је он завео, јесте појава листа: „Југословенски учитељски глас“ који је био израз и инструменат расположења и тежњи свега опозиционог учитељства, које се око њега све више окупљало.

Поред све звучности програма и парола нове управе, њен је покрет у учитељској јавности био ипак слаб. Њему нису могли да обезбеде шири кредит ни саме водеће личности које су биле више или мање непознате учитељству, а нашле су се наједанпут на местима која су дотле махом заузимали људи веће популарности. Отуда је опозиционим круговима, звучала чудна изјава, која је после скупштине дата, да је ова управа изгласана једногласно. Један из тих редова, говорећи баш о поверењу управе, пише у „Учитељском гласу“ ово:

„На конгресу је управа потврђена. Не зна се тачно да ли је ко за њу гласао, али се зна да нико није гласао против. То је било довољно да сви кандидати, унапред наречени, објаве, да су изабрани једногласно. Ћутање је исто што и одобравање, тако пословички тумаче ови људи расположење скупштине. Али, народне пословице нису тачне за све ситуације..... Мислимо да су погрешни рачуни оних који их заснивају на ћутању чланства; ствар је простија од свега што постоји: они који ћуте данас, могу проговорити сутрав УН го пскр: 282.

У првом иступању опозиција се задржала на питању које је, по природи, врло деликатно, питању југословенског национализма. Осећало се да у ставу нове управе нема елемената који би правдали њену препотентну и, скоро учитељску, улогу у југословенском патриотизму. У том погледу један од уредника Уч. Г. написао је чланак у коме је изнео следеће мисли:

»У последње време, преко извесних листова, па и преко учитељских скупштина, чују се све чешће и чешће речи: нова оријентација Ј. у. у, нов начин оријентисања, нови путеви за нове смерове итд.

Према овоме излази да наше учитељство до сада није било југословенски оријентисано и тек сада имају учитељи у том погледу да се оријентишу и да, у својој оријентацији, истакну нове смерове.

Не мислимо доказивати бесмисленост таквих тврђења, али, пре свега, осећамо потребу да кажемо: капу доле! и прво одајмо дужну пошту оним нашим друговима, који своје животе положише за југословенску идеју и не дочекаше да виде плодове свога рада. Њихов смер и рад нека нам буде идеал и не усуђујмо се више да говоримо о новој оријентацији“. (Ј. у. г., стр. 4).

Могло се разумети да је нова управа дубоко импресионирана југословенском идеологијом, која је, тога момента, падала на исту линију са званичним политичким курсом; али се није могло правдати, да јој је та нова југословенска оријентација давала право да потцењује национализам других. Још мање да у том смислу преваспитава друге. Један учитељ из опозиције сасвим је рељефно, кроз чланак „Југословенство и ми“, изразио негодовање због тога схватања :