„Uništenje estetike“ i demokratizacija umetnosti

28

ђењу гнезда, у кнћењу и жељи да се допадну за време парења, у натпевању, и то у толикој мери да често пресвисну од умора. Човечанство на најнижем ступњу је воли и негује. Један енглески економист, Стенли Џевонс, у своме делу Минете и леханизамразмене , наводн ово : >Пре неколико година, Г-ђнцаЗели, певачаца Лнрског Позоришта у Паризу, чаннла је уметннчки пут око целе земље и праредила један коацерат на Доуштвеннм Острвима. За то што је отпевала једну арнју из Норже и неколико других комада, она је имала да прими трећину прихода. Када је рачун био изведен, изиђе да њој припадају; 3 свиње, 23 ћурке, 44 пилета, 5.000 кокосових ораха, не рачунајући знатну ко личину банана, лимунова и поморанџић За оскудне дивљаке уметност је имала нстутолнку цену коју и кокосови ораси и банани.

Те су ствари ван дискусије, и данас никоме више не пада на ум да доводи у питање сам смисао уметности, да је критикује као једну појаву људског духа, Цео свет је на чисто са тии да као тело, и душа има својих потреба ; да се помоћу уметности лепота не ограничава на једно место и на једно време, да њоме једно поколење предаје другом своја осећања и емоције; да је она зрак који обасјава и најскромннја огњишта, ублажава притисак живота, пружа одмора, крепи дух, даје људима носталгију врлине и савршенства. Наивна формула >уништење естетике« изгубила је свој смисао. Она се, незнано зашто, сматрала као тачка социалистичког програма, док су представнице те струје енергично устајалн против те формуле, која је исто толико интелигентна и основана као и >деоба ииања«. За сачувањо старнх споменика црквене вештине у Белгији највећу заслугу имају онтиклерикални социјалистички посланици; њихов вођ, Емил Вандервелд, професор на боиселском