„Uništenje estetike“ i demokratizacija umetnosti

30

мевања, огрезле у класинској себичаости, који воде рачуна само о својој угодности и комфорту, који подједнако презиру и онога што мисли и онога што ствара. Ако помажу уметност, то је из таштине, да се покажу. из снобнзма, зато што је таква мода. Велики производи старе и нове уметности иду у Америку, и велики трговци са свињама, госаодари трустова, њима ките своје салове. И са таквим схватањем уметности, природво да се уметник мора, ако је мзло назависнији и оригиналнији, мучити и гладовати док избије. Модерни „мецена“ купује само она уметничка дела, која имају службена признањз, академијске награде и комплименте умерених и реакцнонарних листова, једном речју, која су добро котирана. Хајне се питао да уметнипи нису мушмуле, који, да би људи у њима уживали, морају прво да пролеже на слами. Велики сликар Мнле, чије се слике сада продају по пола мнлиона динара, гладовао је, у пуном смислу речн, све до смрти. У једноме писму он је ово писао једном своме прнјатељу : »Помислите, драги мој Сансје, ми немамо ни два динзра у кући, и ево двадесет година како то траје.< Једнога дана, у крајњој беди, дао је четири сеоја најважнија нацрта за један пар ципелз, и само га је помисао на ситну децу спасзвала од само убиства. Берлио се ранио лебом и сувим грожђем, на улици, под спомеником Хенриха IV; Шуберт је продавао своје мглодије за два и по динара; Балзак је за свих ло.ооо страна своје Људске к )медије добио неколико хиљада динара; Вагнер је живео компонујући сенгименталне романсе и пишући пратње за Фавориту ; Бетовен је писао јед ном приликом : „Ова је сонета комаонованау веома мучним приликама, јер је жалосно кад се мора писати за комад хлеба. Ето докле сам сада дошао « И колико је њих незнаних генија, којнма прилике