„Uništenje estetike“ i demokratizacija umetnosti

37

човечанству испуниће сва срца и избиће у лепим и снажвим делима уметничким. Уметност ће нићи из опште свести, из јаког осећања опште солидарности, из човечанства сједињеног, умиреног, као општн одјек општега склада, Људски дух неће имати да се више троши у одвратним борбама између народа и народа, сталежа и сталежа, човека и човека, но у бризи да се живот начини угоднијим, пуннјим, интензавннјим, лепшим. Као н данас, галерије и музеји ће бити вазда широм отворене; све јавне грађевине, школе, станице, радионице биће уметнички украшене ; људи ће умети и цигљом и гвожђем да певају химне лепоте као што се некада певало мраморем. Ко зна да ли се неће усвојити предлог онога естетичара, који је тражио да се музеји и галерија слика растуре, јер око се замара толиким леиотама претрпаним на једном месту, и велике уметничке творевине сместе по јавним местима, свуда где се људи састају, тако да лепота обасјава цео живот људски. „У место што један капиталист плаћа, вели Рускин, Bооо динара за један свој портрет од главе до пете, боље је да његови удружеаи радници буду у стању да за ту суму наруче код каквог великог уметника да им, по старом начину Рафајла и Леонарда, изради какав истиријски или верски призор, занимљив по њих, и који би се сместио на такво место где би сви у њему уживалк«.

Не, то нису хуманитарне сањарије, лепб жеље и идеали, Идеал, да, али идеал ко]'и се поступно још и данас остварује. »Идеал је истина која се из далека види«, узвикнуо је најплеменитији иде алист прошлога века, Ламартин. Велики покрет који се почео за народно образовање, и који је толико маха узео, показује једну нову стазу. Научењаци првога реда сишли су на улицу из сво