Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

а

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 13

сам одмах зачуо: „Али, Имбро, како можете само да будете тако фриволни!“. Ја бих онда смијући се одговорио: „Милостива, исказујете ми превише части! Не кажем то ја, него то вели Хајне, а он је иза Гетеа највећи њемачки лиричар“. — „Може он да то Вама буде, али ја га не волим“. — „Опростите милостива, то је предрасуда. Ви га никад нијесте ни хтјели читати“. — Овај често употребљавани разлог дуго није успијевао. Коначно је госпођа била ипак толико разумна, ца увиди, да једног пјесника треба најприје прочитати, да га могне волити или не волити.

она се збиља одлучи да чита Књигу пјесама, па јој се много свидјела. Онда би обично рекла: „Кад сам била млада, онда су људи имали ипак сасвим друкчије појмове о умјетности и моралу него данас. Никада мени не би било допуштено да читам Књигу | пјесама“. — ја одговорим: „То не поричем; али се и појмови о пристојном и о моралном мијењају временом. Ја сам недавно прочитао Хајнцеова Ардингела“. — „Имбро, зар вас није стид, да ми то кажете2“ прекинула ме у ријечи. — „Не, никако ме није стид“, казао сам, смијући се, „јер то је ипак један између најдуховитијих романа прошлог стољећа. Немам шта да му приговорим, већ само промашени, пустоловни завршетак књиге“. — „А Ви одобравате неморални садржај књиге2 О, Имбро, Ви сте ипак сасвим покварен човјек!“ — „Не, не, милостива, не мора човјек одмах бити покварен, када чита роман Ардингело или Луцинду Фридриха Шлегела“. — „И Луцинду сте зар Ви читалиг“ упита ме са згражањем, које ми се учинило управо смијешним. — „Луцинду сам читао“, рекох смијући се. „ја читам роман као умјетничко дјело и просуђујем га само с естетског стајалишта, а не као какву расправу о философији морала. У животу ја ипак нећу бити ни Јулије, ни Ардингело, ни Фрањо Мор, ни Ричард Ш, а о томе се, мислим, све и ради“. — „Ви говорите као какав тридесетогодишњи човјек, а то не пристаје Вашим годинама. Немојте ми никада више говорити о таквим књигама, али још бисте боље учинили, да их уопће