Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

72 __ Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

да сам још премлад за лектиру Гетеа, а његова „неморалност“ да ће ме покварити ; нека само још пар година останем код лектире Шилера и Хердера, па ћу онда истом моћи да читам Гетеа, без опасности по морал. |

Изненадило ме, како то поштована госпођа изрече говор, а иначе сам знао да у ње нема баш ни труни извјештаченог лицемјерја и лажне таштине. Признао сам јој, да сам прочитао све Гетеове пјесме, драме и романе, а не осјећам, да сам морално страдао, па сам бранио свога љубимца против приговора, да је неморалан; бранио сам га свом могућом рјечитошћу мога младеначког одушевљења. И господин Пукшец умијешао се у разговор и стаде на моју страну; у осталом, рече, сваки је савјет сувишан, јер сам ја све оно читао, што она сматра опасним и штетним. Послије те распре, која се отегла до иза поноћи, рекла ми је: „Драги Имбро, жао ми Вас је, јер ја сам Вас сматрала чистим и непоквареним младићем“. Та ме примједба заболила, и је боцнут одвратим, да нијесам никада могао замислити, да би се на Гетеу човјек могао упрљати. Она се огради од овога израза и бранила се, да ми је хтјела рећи, да Гете не досиже моралну чистоћу Шилера и Хердера. .

Наше међусобно негодовање није међутим дуго потрајало. За наредне моје посјете нијесмо говорили о Гетеу, а код друге рече ми, да је пјесме читала с великим уживањем. Тако се између нас опет закључио мир, и Гете бијаше често предмет нашега разговора. Њена лектира Гибона (нарочито поглавља 15. и 16.) даде прилике побожној, али не биготној католичкињи, да са мном води препирку и да ме упола у шали, упола у збиљи, назове „проклетим поганином“. Тај ми приговор није сметао, пустио сам га, јер том не сматрах пребацивањем. О својој лектири вјерно сам је извјештавао, а на концу сам већ толико успио, да је читала и Хајнеову Жњигу пјесама. Ја сам знао готово цијелу књигу напамет, и многом згодом дошла ми је ова или она пјесма на језик. Е, онда