Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

КАКО САМ СЕ УПОЗНАО СА ВУКОМ.

Дошавши у мају 1843. године из Карловца у њемачки Градац, да овдје завршим највиши разред гимназије, срећа ме доведе па си нађем собу у кући таста генијалног ботаника, професора Франца Унгера који је у овој истој кући становао. Кад доБох господару куће да му платим прву мјесечну кирију — 12 форината — нађох га у разговору са својим зетом Унгером. Таст ме њему представи као свог новог укућанина и Унгер поче испитивати ме ко сам, одакле сам, зашто сам дошао у Градаци т. д. Ја му причам просто и истинито зашто сам оставио гимназију у Карловцу и овамо дошао, и усљед овог подугачког разговора он ме позове да га кадгод посетим као укућанина. Човјек ми се чинио добар и љубазан и зато сам његов позив радо примио и сваке недјеље по један и двапут к њему долазио.

И све ако ми није од природе у дио пало што но Гете каже:

„бтаекиећ ет Фе Минег Маг Фе тесћје Сезан дађ““

ипак сам у своме животу имао ову велику благодат коју Гете приписује ономе сретнику: „Џеђега а тап ит зуоћ] ипа птрепа 15 ег ејп гета па“ “>

те ћу у течају мојих успомена имати згоде причати готово на свакој страни моје књиге о мојој радости и благодарности према највећим научницима прве

половине нашег вијека с којима сам имао срећу упо-

# „Срећан онај кому мајка природа дадг прави облик“. ## „Свуда му желе добро и нигдје није туђинац“.

(5