Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

82 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

знати се и постићи њихово трајно пријатељство. Од ових знаменитих људи први бијаше Франц Унгер који ме је заволио и са другим научницима упознао. Човјек готово не осјећа колик уплив има, осим случаја, свака врста традиције на цио наш живот. Ми идемо кроз цио живот из једне руке у другу и свака нас или унапред или натраг вуче. И препорука чини традицију. Унгер ме уведе у Јоанеум — једини научни завод оног времена у Грацу — где сам прву велику библиотеку видио и сваки дан долазио читати књиге и знанствене часописе. Ту се упознам са старим неким чиновником овог завода, који ме једном у разговору пита познајем ли славног његовог земљака Копитара у Бечу 2 Ја му одговорим да нисам никад био у Бечу, но да сам о Копитару чуо говорити, од свог негдашшњег професора фратра Евгенија у Карловцу који ми је приповедао о словенском родољубивом песнику, попу Воднику и његовој пјесми на великог Наполеона којег је славио као ускрситеља словенског народа, и о славном филологу Копитару који је послан од аустриске владе 1815. у Париз да настоји повратку књига и рукописа што их Наполеон однесе у Француску 1809. Први је француским научницима доказао да је књига, на коју су се француски краљеви код крунисања у Ремсу од вјекова заклињали, такозвани „Техјге и Засге“, старословенско јеванђелије“. Словенцу чиновнику библиотеке Јоанеума допаде се да сам нешто знао о његовом славном земљаку; он ми рече да је од младости пријатељ Копитаров и обећа ми да ће ми, када будем преко Беча путовао у Берлин, препоручно писмо на њега дати. Тако је и учинио и ја жалим од срца да сам у течају од 50 година заборавио његово име, и ако нисам заборавио дужност благодарности за велику услугу коју ми је учинио. к Почетком октобра дођем у Беч с овим писмом

# Ово није тачно, јер је већ цар Петар Велики казао да је „Тех!ге ди Засге“ словенска књига; но или му нису вјеровали, или се то послије сто година заборавило. Т.