Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

454

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ГРАЂАНА

нарочито да расправи питање о оним кметским земљама које су биле претворене у беглуке. Над кметском земљом ага има право прибирања једнога јавног намета; над беглуком он пма право сопствености; беглучар није, као кмет, завибан човек са наследним правом обрађивања земље, која представља његово породично насеље; беглучар је закупац, привремено везан за земљу једним уговором. Члан 42 Устава има један пропис о могућности ревизије раније разрешених феудних односа. На основу тога, уредба о беглуцима предвидела је један поступак по коме he се извршити „ревизија процеса на основу којих су чифлуци претварани у беглук“. Ако би се утврдила незаконитост пресуде, са беглуком се имало поступати као са кметском земљом: његови сељаци постајали су слободни сопственици. За ову ревизију процеса постајала су два ограничења: с једне стране, законитост пресуде ценила се по законима којп су важилп у тренутку њеног пзрицања; с друге стране, ревизији се нису подвргавали сви процеси, него само они којп су вођени после установљене грунтовницеу Босни. Питање који су односи слични кметству, поставља се, поред Босне, још и за Далмацију и за Јужну Србију. У Далмацији се то питање поставља за колонат (тежаштину). То је једна врста наследнога закупа, при коме закуподавац даје неокрчену земљу, коју закупац ваља да искрчи и на њој насади какву трајну културу, као виноград, маслињак, и т. д. Однос између земљегосподара и колона (тежака) у основи је приватноправни, алп са кметским односом има ту сличност, да је и он наследан. Рок трајања закупа није уговорен; закуп траје, обично, до изгинућа насада. Поред тога, колонска земља исто је тако недељива између колонових наследника, као и кметска земља између кметових наследника. По претходним одредбама за припрему аграрне реформе од 25 фебруара 1919, колонат се сматра као кметству сличан однос; као што пзилази из претреса у Уставотворној Скушптинп, и она је колонат тако сматрала. 0 кметству сличним односима у Јужној Србији нема никаквих прописа у предратним уредбама, нити је о њима било говора у Уставотворној Скушптини; њих he у случају потребе дефпнисати законодавац. По члану 42 Устава, велики феудални поседи подељени су између сељака који су их обрађивали, п то без пкакве обвезе за сељака да платп земљегосподару оштету. Да ли he п колику оштету старим земљегосподарима дати држава, то је ствар законодавца. Феудални поседи укинути су без обзира на то да ли су велики или мали. Што се код њих није трпело, то је њихов феудни карактер: он претпоставља пзвесну личну потчињеност земљорадника према земљегосподару, која се не слаже са данашњим начелима грађанске једнакости. Данас се вшпе не разуме, да господар земље буде у исто време и