Vasiona

Спуштање на другу планету стварало би више проблема јер би била потребна хемиска ракета са огромним количинама горива за повратни пут. Могуће да би таква ракета могла бити одвучена од Земљине површине до кружне путање без потрошње сопственог roрива, док би за време путовања кроз васиону дугодометни брод сакупљао из атмосфере разних планета гориво и то кисеоник са Земље и водоник или метан са Титана, Сатурновог сателита. Сав овај материјал могао би тада да буде спуштен y планирању на повр-

шину Марса. После испитивања планете, хемиска ракета би могла бити састављена и избачена до кружне путање. Очигледно да би електрично-нуклеарна погонска ракета могла створити многе могућности за међупланетарно путовање. Једино будућност може показати y којим границама ове могућности могу бити остварене. Са енглеског, према чланку: Lyman Spitzer Jr, „Interplanetary Travel Between Satellite Orbits.“

Превела

Вера Ајваз

Могућност судара са метеорима ПРИ ME ЂУПЛАНЕТСКИМ ПУТОВАЊИМА И ИСТОРИЈА МЕСЕЧЕВЕ ПОВРШИНЕ

Са порастом могућности путовања наМесец расте и интерес за ово нама најближе небеско тело. Због тога сматрамо да није на одмет упознати наше читаоце са мало више детаља о њему. Овде ћемо расмотрити изненађења која нас очекују на путу до Месеца. Узимамо засада само једно питање: могућиост судара са неком метеорском честицом. Метеори су ситни комади материје који ce y иростору око Сунца крећу y свима правдима. Ha отстојању Земље и Месеца од Сунца брзине метеора крећу ce од 30 до 42 kra/sec. Можемо слободно рећи да велике планете постепено чисте простор кроз који ce крећу, јер ce оне на свом путу око Сунца стално сударају са овим честицама и на тај начин постепено повећавају. Прираштај маса великих планета занемарљиво je мали, бар y временском размаку од две до три милијарде година. Статистички je израчунато да бисмо од метеорске материје која je пала на Земљину површину y току последњих три милијарде година могли да начинимо љуску око Земље дебљине највише 1 cm. Према томе код појаве метеора већином ce ради о зрнима праве прашине. Па ипак она y процесу судара постају видљива са даљине од 100 Km. Астрономи су показали да при појави телескопских метеора, дакле видљивих само астрономским дурбинима, пречник метеорске честице не прелази 0.1 mm. Ако je сјај метеора једнак сјају лако уочљиве звезде четврте привидне величине, рецимо као две слабе звезде y репу Малог Медведа, онда пречник метеорске честице износи приближно 1 mm. Метеори чији сјај достиже сјај Венере имају пречник око 1 cm. У том случају тежина метеорске честице износи 4 до 8 gr. Према статистичким подацима, са целе Земље могло би ce y току 24 часа избројати око 10 милиона метеора видљивих слободним оком и око 1 милијарду метеора видљивих мањим астрономским дурбином. Узимајући за

површину Земље округао број од 500 000 000 KrrH, излази да y току једног дана на сваких 50 KrrH имамо по једну метеорску појаву видљиву слободним оком, a на сваки квадратни километар по два метеора видљива астрономским дурбином. Ако узмемо да међупланетарни брод има површину од свега 1000 m 2 , што није много, било би изгледа да на путу од 5 дана доживимо бар два судара са честицама метеорске прашине. Очевидно je, дакле, да конструктори међупланетарних бродова морају водити рачуна о сударима са мањим честицима прашине y међупланетарном простору. Ово што смо рекли важи уз претпоставку о равномерном распореду метеорских честица y простору око Сунца, који углавном и постоји. Међутим поред редовних метеорских честица постоје y простору око Сунца и метеорски потоци, или метеорске струје, чија je ширина обично већа него што je даљина Месеца од Земље, и y којима струји знатно више метеора него што je њихов редовни просек. Они око Сунда круже дуж путања данас познатих или давно већ ишчезлих комета. Кроз област тока неких од метеорских потока Земља пролази y разна доба године. Нарочито je добро позната метеорска струја Персејида, кроз чији ток пролазимо око 12 августа, и метеорска струја Леонида кроз коју сваке године пролазимо око 16 новембра. Астрономи знају тачан положај путања ових метеорских потока (сл. 1), na he будући навигатори међупланетских бродова лако моћи да избегну судар са њима управљајући ce no звездама, Сунцу и планетама као што ce управљају и морнари на својим поморским путовањима. Поред тога метеорске струје су данас уочљиве и са радарским станицама, које he морати да има сваки међупланетски брод. Из ове станице непрестано ће ce слати радио таласи y правцу кретања брода. Заштиту од судара са стране биће много теже обезбедити. Због тога he и поред свих осигурања на ме-

ВЛСИОНЛ I, 1953, број 1