Vasiona

РЕЉЕФ MЕСЕЦA С ГЕOМOРФOЛOШКOГ ГЛЕДИШТА

Све ce више ближи дан када ће човек ступити на тле Месеца. Међутим, до тога остварења потребно je, поред низа техничких и медицинско-биолошких проблема, решити и питање избора најповол>нијег места, на његовој површики, за слетање васионских бродсва и подизање њихових станица. Због тога je за решење тот питања потребно' детал.није познавање рел>ефа Месеца, коме ce последње време поклања посебна пажња. Али поред овог чисто практичног питања, познавање рељефа Месеца (као> и осталих планета) има и велики научно-теоретски: значај. Ово због тога што ce на основу његовог проучавања могу утврдити сличности и разлике y рељефу и исте довести y везу са рељефом Земљине површине. Таква упоредна проучавања рељефа Месеца биће омогућена тек када човек буде ступио на тле Месеца. Међутим до тога времена принуђени смо да упоредна проучавања њиховог рељефа вршимо помоћу дедуктивне методе (полазећи од познатог ка непознатом) користећи при том резултате из геоморфологије (науке o i рељефу Земљине површине) и астрономије који ce односе на рел>еф и неке физичке особине Месеца). Имајући то y виду морфолошке особине рељефа Месеца с геоморфолошког аспекта. Рељеф Месечеве површине састављен je из неколико категорија облика као брегова, планинских ланаца, кратера и тамних поља равница. Међутим, према најновијој морфолошкој класификацији (1), тај рељеф чине ове категорије облика. 1. Прстенасте планине (од 1,5 до 250 km y пречнику), које ce деле на: а) Циркове (већином равног дна преко 35 km y пречнику); б) Кратере (мањи од претходних с чијег дна ce дижу купе); в) Паразитске кратере (на ободу или по дну неких циркова и кратера); г) Кратере „фантоме“ (остатке разрушених старих кратера); д) Мале кратере (искључиво метеорског порекла). 2. Планински гребени (са максималном висином до 9 км). 3. Котлине (знатно ширсже до неколико десетина километара). 4. Равнице, пустиње или „мора“. 5. Долине и бразде (нарочитО' на вулканским купама). 6. Системи пукотина (разних типова). 7. Побрђе (са мањим гребенима и висоравнима). Овако велика разноврсност рељефа Месечеве површине одавно je тражила објашњење и одговоре на питање како je тај рел>еф по стао? Овим питањем су ce претежно бавили

(као и данас) астрономи, док y последље време оно представља предмет разматрања и осталих научника нарочито геолога, геоморфоло-га, метеоролога, физичара, хемичара ti ДРС обзиром на удео појединих облика y рел>ефу Месечеве површине, највећа пажња je до сада посвећена првој категорији облика прстенастим планинама које чине диркови и кратери. О њиховом пореклу постоје многобројне хипотезе које ce, y пхирем смислу, могу сврстати y две основне групе: ендогену и егзогену. Најглавнија хипотеза ' ендогене групе je тектонско-вулканска, по 1 којој циркови и кратери претставл>ају остатке угаптених вулкана, насталих као последица дејства унутрашњих сила на Месечеву кору, за speme и непосредно после њеног формираша. Од егзогених хипотеза je међутим, најпознатија метеорска. По l њој су циркови и кратери настали од роја метеора који ce сручио на Месечеву површину y доба када ce Месец одвотио од Земл>е и када je тек почело очвршћавање његове коре. Најзад, поменућемо још плимску хипотезу која има комбиноване особине, јер припада и ендогеној и егзогеној групи хипотеза. Ова хипотеза нам говори да су циркови и кратери остаци распуклих мехурова насталих под утицатем гравитационог деlства Земље и Сунца на Месечеву кору, као и од гасова који су избијали из Месече унутрашњости пршшком консолидације његове коре. Koia ол приказаш-ix хипотеза има највише основа? Несумњиво тектонско-вулканска тј. ендогена, јер ce њоме дијалектички може обЈаснити развитак Месечеве коре y вези са развотем његове опште материје. Метеорска хипотеза ce може усвојити само за постанак малих кратера, док за велике кратере и циркове не, из разлота што би по тој хипотези на Земљи требало да су развијени слични облиди, ако не и већи с обзиром да ce Земља такође налази y појасу планетоида и да има знатно већу масу и привлачну снагу. Што ce тиче плимске хипотезе, она на први поглед изгледа логична, јер полази од узајамног дејства како' ендотених тако и егзогених сила на сђормирање Месечеве коре и његовог рељефа. Међутим, негативна страна ове хипотезе ce састоји y томе што je no њој рељеф циркова и кратера постао y доба када je почело консолидоваше Месечеве коре тј. када je Месец прелазио из звезданог y планетски стадијум. Ова примедба ce односи и на претходне две хипотезе, јер и оне сматрају да je рељеф Месеца настао y том најранијем периоду. Због оваквог тЈшачења изнетих хипотеза, као и због одсутности атмосфере, Месец ce, третирао па и данас ce још увек третира као „мртво тело“. A да ли je y суштини тако? Он je мртво тело само y биолошком, a не и

ВАСИОНА IX, 1961 број 2

41