Vasiona

услови ендогене и егзогене силе, с тим што je од ендогених сшха активна само тежа (скупљање) a топлота (ширење) je сведена на минимум, услед знатне дебљине Месечеве коре. Од егзогених сила примарну важност има тсшлотио, a затим ултравиолетно, рентгенско и корпускуларно зрачење Сунца чији ce интензитет активности практично не меita. Због тога je дејство овог зрачеша одавно преузело иницијативу над дејством ендогене топлоте радијације, a с тим y вези и апланациони процес над тектонско-вулканским процесом. Што су y рељефу Месечеве поврхдине још увек добро очувани најмлађи циркови и кратери томе je узрок различит ефекат између процеса. Наиме, за апланациони процес је потребан знатно дужи временски период да ce униште планине и створе равнице, док je за тектонско-вулканске процесе (градитеље тих планина) краћи. С обзиром да he постојеће минимално дејство тектонско-дулканских процеса на Месечеву кору y будућности сасвим пре-

стати, to he на рељеф Месечеве површине дејствовати самО' апланациони процес који ће уништити првобитни планински и створити низијско-пустињски рељеф. Тај рељеф ће ce квалитативно разликовати од предходног. Ha њему ce могу јавити само мали кратери (метеорски), слично> као што постоје такви кратери на Земљи. Тенденција стварања таквог рељефа ce запажа y екваторијалној области као и на невидљивој страни Месечеве површине где преовлађују низије, пустиње или „мора“ y односу на планински рељеф (2).

Др-

Милош Зеремски

Литература: A. В. Марков 1. A. В. Хабаков Луна (Государственное издателБСтво физико-математическои литературвх 111, VII, Москва, 1960). 2. Академил наук СССР Перввхе фотографии обратнои сторонв! Лунвх (Москва, 1959).

Емпириски закони y астрономији

Астрономија je природна наука. Самим тим и све методе којима ce она служи при проучавању појава које њу интересују, имају увек за основу посматрање, дакле емпирију. Посматрањем ce утврђују и откривају научне истине, као што ce посматрањем проверавају закључци теорије. Сама теорија y астрономији ослања ce обема ногама на посматања; њен извор лежи y посматањима и њена исправност и вредност проверава ce опет путем посматрања. Уопште важност посматрања за кауку о небеским телима не може ce никада довољно истаћи, јер сва знања којима je астрономија задужила човечанство, имају свој извор и утоку y посматрању. Али посматрање идак нкје крајњи циљ астронома. Крајњи циљ je утврђивање истине о небеским телима. До тих ce истина долази обрадом посматрачких података, којом ce врши њихова селекција, класификација и коначно извођење закључака, дакле утврђивање научне истине. Уопштено говорећи, те ce истине састоје од података y обичном смислу речи који ce односе на величину, облик, састав,- температуру, даљину итд, Оне дакле Дају слику о тренутном стању одговарајућег небеског тела или елемента васионе. Али те истине нису довољне да ce има потпуна слика проучаваног небеског објекта. Намаје јошпотребно' да знамо и све промене и процесе кроз које он пролази. Потребно je дакле појаве посматрати y оквиру времена. Док ce малочас радило о стању какво je данас, сада ce ради 9 променама које су довеле до тог стања и о вероватним променама тог стања y будућности. Сусрећемо ce са оном тако важном категоријом свих природних наука природним

законима, којима ce неумитно и апсолутно подвргавају све промене y природи. Све што ce y природи одиграва подвргнуто je диктату природних закона. Уосталом науке не би ни било кад не би постојала закоиитост y природним појавама, али онда не би било ни природе. Природни закони имају то важно својство да су универзални, јер ce њихова важност не ограничава на одређени простор и време, него ce увек и свуда, при истим условима, поново' потврђују. Ha пример закон одбијања светлости, закон ширења тела са порастом температуре, Архимедов закон, Њутнови закони механике, Њутнов закон гравитације итд. Природни закони су нека врста аксиома, дакле претставл>ају најлементарније формуле по којима ce одигравају природне појаве. Због универзалности и елементарности природних закона, свака наука, како из принципијелних тако 1 и из практичних разлога, тежи откривању природних закона као једном од најважнијих средстава ка циљу упознавању Природе. Једним ce природним законом за увек скида са дневног реда безброј његових манифестација y великом спектаклу природних појава. Посматрајући на пример Месец, утврдићемо да je то тамно тело 1 , чија je једна половина увек обасјана. Један од природних закона je и овај: светлост ce шири праволиниски, па због његове универзалности важи и за Месец. Тако већ унапред знамо да ce светлосни извор којим je Месец обасјан мора налазити y ггравцу y коме je окренута осветљена Месечева страна. Тако недвосмислено утврђујемо да je Сунце тај светлосни извор.

рЛСИОНА IX, 1961 број 2