Vasiona

Закон 0) праволиниском распростирању светлосних зрака чини сигурним да ce небеска тела стварно налазе y оном правцу y коме их ми видимо (уз неке мале корекције). Кад смо већ код светлости можемо навести још један пример. Светлост ce кроз простор не простире тренутно но коначном брзином од 300 000 км. И та je брзина један од природних закона. Ha основу тога ми знамо да оно што ми сада видимо на небеским телима, није оно што ce сада тамо одиграва но оно што ce одигравало онолико времена раније колико je светлости потребно да до нас стигне. АкО' je даљина d неког небеског тела позната и изражена y километрима, онда смо сигурни да оно стање које сада, y тренутку t констатујемо, одговара тренутку d 1 = 300 000 y сваком посебном случају. Дакле не може ce поставити питање да ce светлост са неког небеског тела можда кретала брзином мањом или већом од ове, на пример брзином од 200 000 км/сек. или да ce можда са истог небеског тела кретала променљивом брзином. He, и то je смисао универзалности природних закона: они y непроменљивом облику остају y важности увек и свугде уз претпоставку истих услова. Закон о праволиниском распростирању светлости остаје y важности све дотле док ce ради о вакууму или медијуму исте густине. Ако ce пак ради о медијуму неједнаке густине или о прелазу из једног y други медијум или о пролазу поред великих маса* светлосни зраци ће ce савијати али и онда не без строго одређеног закона. За одређене средине и одређене углове кретања светлосних зракова y односу на изопикне,** увек ће и скретање, тј. савијање светлости бити једно и одређено. И ту дакле ступају y дејство одређени природни закони. И уопште може ce рећи да не постоји ни једно стање нити ситуација која не би била предвиђена кодексом природних закона који тренутно ступају y дејство чим ce створе околности предвиђене за њих. Природа ce дакле никаквим средствима не може збунити, тј. довести y положај да не зна како ће поступити y некој датој ситуацији: она својим законима остаје y свакој прилици суверени и неоспорни господар, Разлагање светлости y спектар, ако ce она пропусти :кроз стаклену призму, такође je један природни закон. Захваљујући његовом квалитеу универзалности, то ce на основу лабораториских испитивања на Земљи, може да утврди састав и физичко стање свих небеских тела која сијају сопствеиом светлошћу па и оних којд сијају позајмљеном светлошћу итд. иакО' ce она могу налазити на несхватљиво великим даљинама од нас. Али осим оних истина, којима ce може првенствено приписати карактер података (ве-

* Ајнштајнов ефект ** Криве једнаке оптичке густине материје.

личина, облик, даљина итд.), и оних истина, којима je на један строг и елементаран начин, формулисан ток одређених појава при одређеним условима, дакле таквих које смо дефинисали као природне законе, постоји још једна важна категорија истина, која претставл.а даљу карику y ланцу упознавања Природе. To су такозвани емпириски закони. Епитет „емпириски“ je овде условно употребљен, јер ce и до оних истина које смо овде назвали „подацима“ и оних које смо назвали „природним законима“ долази y крајњој линији путем посматрања, дакле емпириским путем. Али разлика ипак постоји. И подаци и природни закони имају строг и егзактан облик, и y извесном смислу претстављају оне елементарне честице истине Koje je непотребно даље разлагати. Емпириским законима та строгост и егзактност форме недостаје. И њима су формулисане извесне правилности y природним појавама али те правилности нису онако потпуне и апсолутне као што су оне изражене природним законима. To je због тога што 1 ce ту ради О' појавама y којима долазе до изражаја истовремено више утицаја који ce не комбинују увек на исти начин те je и њихов крајњи ефекат аеједнак. Међутим ту одређену улогу играју\[ несавршености мерења која увек и неизбежно садрже мање или веће грешке, a одраз ових je привидна неправилност појаве која сама по себи може бити сасвим правилна. Дакле неегзактност емпириских закона je последица непотпуне правилности појаве коју они описују, често y комибанцији са несавршеношћу одговарајућих мерења. Али емпириски закони ипак спадају y златну валуту науке јер често претстављају претходницу природних закона, a увек крупну помоћ y решавању многих понекад и далекосежних проблема, пред тота што и сами за себе представљају велику вредност, описујући природну појаву на коју ce односе. Овде ћемо навести неколико примера из којих ћемо моћи добити конкретнију претставу о емпириским законима и њиховој важности. 1) Периодичност Сунчевих пега. Иако су Сунчеве nere откривене већ 1610. године, дакле већ на самом почетку употребе астрономског дурбина њихова тако важна и лако уочл>ива карактеристика, као штО' je периодичност, запажена je тек 1843. год. Просечна периода њихоа износи llVs година. Али то je само просечан период. Стварни периоди могу бита за око 4 године дужи или краћи. Ни максимуми не достижу увек исту вредност. Све су то разлози да ова појава, y којој ce манифестују на несумњив начин одређене правилности, али којој недостаје строга униформност, буде обухваћена категоријом емпириских закона. После овог открића установљено je да исту периодичност показују и такозване магнетне буре на Земљи као и поларна светлост. Иако je проблем Сунчеве активности врло

ВАСИОНА IX, 1961 број 2