Vasiona
телија који, no једној приповетци, носи Сунце ( 24 ). Мало je необично што je коњ црн, јер би ce пре очекивало да коњ божанства светлости буде бео. Уколико ce не ради о познијој песничкој измени, када ce заборавило о чијем ce коњу ради, може ce помишљати да je y овоме слз г чају коњ црн зато што Сунце долази на њему из доњета света, што ће ce још једном истаћи. Уосталом, постоји још један пример, y једној коледској песми, да Божић као бог Сунца долази ка враноме коњу ( 25 ). Кад сватови са девојком дођу y ropy, стиже je урок и она ce пожали деверу: Јарко ми je омрзнуло Сунце, A црна ми земља омиљела ... Скидоше je с коња и чим су je спустили на земљу, она издахну. Зашто je Зори, Сунчевој заручници, омрзнуло Сунце? He треба изгубити из вида да je Зора само део дана, од појаве Данице кажу неки до излаза Сунца. Чим ce Сунце појави, престаје зора, односно као антропоморфизована личност умире. Отуда je Сунце уједно и непријатељ Зоре, она га ce плаши, јер кад je сустигне на истоку доноси јој смрт. Сунце и Зора су заједно целе ноћи, путују испод Земље, али кад Сунце изиђе на небо, Зора мора умрети. Док Милић оплакује заручницу, сватови je сахрањују „Откуда ce јасио Сунце рађа “, пошто су je посули грошима и дукатима. Зора треба да буде покривена златом,као она девојка која на златном Сунчевом коњу излеће из доњега света ( 26 ). Важан je и податак да ce Љепосава сахрањује на истоку, но о томе касније. Пошто je девојка сахрањена, сватови настављају пут како који може, a Милић како коњиц може. Цошто je Милкћ Сунце, његов коњ брзо прелази преко неба и он стиже своме двору на западу. Мајка га дочекује, crepe му постељу, он ce спушта иа њу и умире. Умире дакле и Сунце, али увече, на западу. Дуго je Милић лежао док су сватови стигли, a онда и њега сахранише „Куда јарко смирује ce Сунце“. За овај последњи стих није потребно нарочито објашњење. Сунце на западу залази, дакле умире када ce замишља као личност. Према египатској религији, на западу ce налазило подземно царство смрти којим влада Озирис, или пак душе иду y земљу блажених на крајњем западу где ,је господар бог Сунца Ра ( 27 ). Сунце, међутим, и после спуштања на западу не задржава своје кретање. Оно живи y сввту мртвих и светли им, a само за становнике Земље je умрло: док je на небу оно je Ра, a кад про-
лази испод Земље, од запада према истоку, оно je Озирис ( 23 ) Слично и код Халдејаца: душе умрлих одлазе y подножје велике планине на западу, иза које залази Сунце, и ту улазе y мрачеи свет мртвих ( 29 ). Отуда и Гилгамеш путује на запад и хоће да пређе преко мора, иза планине Машу, али ово море „нико никада није прешао сем Шамаша, Сунца“ ( 30 ). Познато je да су и Острва Блажених старих Грка била y Атлантском Океану, на крајњем западу ондашњега свега ( 3I ), тамо умире и Херакле, који je такође сунчано божанство. Стари Келти и Гали такође су веровали да je свет мртвих на далеком западу, иза Океана, тамо где залази рдносно умире Сунце. Код Срба такође има спомена да ce свет мртвих налази на западу ( 32 ). Отуда, дакле, и Милић-Сунце одлази на запад и тамо умире. Остаје сама Милићева мајка, која тужи за сином: Када буде на западу Сунце, Тад’ излази Милићева мајка, Па говори, a за Сунцем гледа: „Благо мене и до Бога мога! „Благо мене, ето сина мога .. « Али сина нема. Када буде на истоку Сунце, Изилази Милићева мајка, Сунце гледа паке проговара: „Благо мене, ето ми снашице .. Нема ни снахе. * Вековни утицај хришћанства сузбио je некадашњу религију, забранио je спомињање старих богова и учинио да ce многи митови забораве. Али неки од њих остали су y усменим предањима, више или мање измењени. Место догађаја je друго, личности ce друкчије зову, има нових примеса, неки стари мотиви су заборављени a нови додати, али мит и даље живи. Покушајмр да га реконструишемо из оних података који стоје на расположењу. Треба поћи од тога да je бог светлости истовремено и бог доњега света, јер по староме схватању, оно исто Сунце које прелази дневни лјж своје пЈ'тање по небу, пролази ноћу испод Земље и ооасјава свет мртвих, који ce тамо замишља, a y који ce улази на западу. Божанстава светлости и Сунца може бити више. Нека су више апстрактна овде Вид-Световид који унеколико одговара грчкоме Аполону a друга тешње повезана са небеским телом, Сунцем, y нашем случају Милић, који
( 24 ) „У рају и паклу“, БОСДНСКА ВИЛА 1887, 13—14, ( 2б ) Српски етнографски зборник I, Београд 1894, 160. ( 26 ) Шаулић, о. с., 43—44, ( 27 ) Aymard - —• Auboyer, L’Orient et la Grèce antique, Paris 1953, 80; A. Krapipe, Mythologie univer selle, Paris 1930, 364,
( 28 ) Maspero G., Histoire ancienne des peuples d'Orient, Paris 1897, 43. ( 29 ) Ibid., 162. (30) virolleaud Ch., Légendes de Babylone et de Canaan, Paris 1949, 47 —48. ( 31 ) Чајкановић 8., „Доњи свет код старих“, СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК 1926, XVIII, 7, 521—522. ( 32 ) В. Српски етнографски зборник LXIII, 52 —53.
60
ВАСИОНА IX, 1961 број 2