Vasiona

PRIMENA GEOMORFOLOŠKIH ZNANJA U PROUČAVANJU RELJEFA MARSA

Posle Meseca, Mars je drugo nebesko telo čiji reljef nešto vise poznajemo u odnosu na ostale planete. Taj reljef se, prema dosadašnjim rezultatima, sastoji uglavnom iz tri različite celine: polarnih kapa, svetlih oblasti ili kontinenata i tamnih oblasti ili mora. U ökviru svetlih i tamnih oblasti zapaženi su oblici kanaia i izvesno nagoveštene vulkanske pojave. Za razliku od Meseca, Mars ima atmosferu čija temperatura na ekvatoru iznosi 25°, a oko polova 70°. U pogledu vode, Mars je veoma siromašan; u atmosferi je ima za 1000, a na površini preko 20.000 puta manje nego na Zemlji. Pa ipak na Marsu su izražena sva četiri godišnja doba, kao i na Zemlji, samo što je prosečna godišnja temperatura njegove površine rnatno niža. S obzirom na ovakve klimatske prilike da vidimo koji su geomorfološki agensi i procesi, a zatim kakav je reljef razvijen u izdvojenim oblastima Marsove površine. Egzogeni agensi i njihove osobine. —■ Prisustvo vode u Marsovoj atmosferi i delimično na njegovoj površini predatavi) a jedan, a različits temperature između polarnih i ekvatorijalnih oblasti pokazuju nam da postoji strujanje vazduha tj, vetrovi kao drugi geomorfološki agens koji utiču na razaranje i stvaranje Marsovog reljefa. Radi boljeg upoznavanja efekta ovih agenasa potrebno je da se analiziraju neke njihove osobine. U tom smislu na prvom mestu dolazi intenzitet agenasa koji zavisi od njihove mase, jer kao što je poznato, ukoliko je masa veća utoliko je intezitet kao i efekat veci i obrnuto, a zatim i u kakvom se obliku oni javljaju, Kod prvog agensa vode po jednoj hipotezi je, kao što smo izoeli, masa na Marsovoj površini znatno manja nego u atmosferi i ona se uglavnom javlja u čvrstom stanju kao tanak snežni ili ledeni pokrivač (polarne kape). Shodno tome i sama njena epozivha energija bi trebalo da bude mala. Medutim, po drugoj hipotezi voda na Marsovoj površini postoji i izvan polamih kapa. Tako tamne oblasti nisu ništa drugo do Marsova mora ili jezera. Ako bi se ova hipoteza dokazala, onda bi erozivni agens voda bila znatno većeg intenziteta i efekta zbog njene vece mase. lako ova hipoteza (među astronomima) u poslednje vreme ima sve manje pristalica ona zaslužuje da se na nju obrati pažnja. Ovo naročito s aspekta klimatske analize u vezi s cirkulacijom vazduha i vodene pare izmedu polamih i ekvatorijalnih oblasti. U čemu se sastoji ta analiza? Polame oblasti (kape) su pokrivene shegom ili ledom čija maksimalna debljina iznosi do 3 cm. Zbog ovako male debljine ledenog pokrivača i brzog smenjivanja površina pod njim, narocito s proleća, smatra se da led otapajući se ne prelazi u vodu već direktno isparava

odlazeéi u atmosferu. Ovo shvatanje bi se mogio izvesno usvojiti za snežni pokrov, međutim da bi postao led, onakav kakav se javlja na Zemlji, mora da postoji i otapanje tj. pretvaranje snega najpre u tečno, a potom u čvrsto stanje. Ali razmotrimo šta ée biti s vodenom parom pri glavnom otapanju? Da li ée se ona zadržati iznad polarnih oblasti (u atmosferi) i kondezacijom se ponevo vratiti u njih, ili ée otiéi u ekvatorijalne oblasti? Posto Mars ima svoju rotaci) u, a s tim u vezi planetarne kao i regionaine vetrove, koji su posledica razlika u temperaturi između polarnih i ekvatorijalnih oblasti to znači da postoji cirkulacija vazduha i vodene pare između tih oblasti. Sta ée biti pri takvoj jednoj cirkulaciji. Uzmimo najpre da je vodena para dospela vazduhom iz polame u ekvatorijalnu oblast. Ovde, zbog niske temperature u visini može doéi do jače kondenzacije i izlivanja kiše. Ako ta kiša padne na svetle površine pustinje tada ée dobar deo vode se upiti u rastresito pustinjsko tie, jedan deo oteéi površinski, a jedan se isparavanjem ponovo vratiti u amosferu. Ako pak kiša padne na tamne površine ko je, po nekim nauénicima, poseduju vegetaci) u od mahovina i lisa ja, tada ée jedan deo vode utrošiti biljke za svoje životne radnje, drugi se upiti u tie, treéi oteéi povrsinski, a četvrti se Iзрагалтпјет vratiti u atmosferu. Kao sto vidimo i u jednom i u drugom slučaju vrlo mala količina vode ée se vratiti u atmosferu. Pod uslovom da ta voda odnosno vodena para, ponovo dospe u polarne oblasti, tada će već posle njene prve cirkulacije, ovde pasti znatno manja količina snega. Taj deficit snega ée se odraziti na debljinu snežnog ili ledenog pokrivaéa, a s tim u vezi i na dužinu njegovog trajanja tokom zimskog perioda. Medutim, posmatranjima je utvrđeno da se Marsove kape približno u isto vreme, s proleća poéinju da smanjuju što znaéi da se debljina njihovog ledenog pokrivaéa ne menja. Ako ovo usvojimo kao verovatno tada prikazani deficit vodenog taloga se mora od nekuda nadoknadivati. On se može nadoknaditi ili iz manjih vodenih basena (u obliku jezera) koji verovatno postoje u ekvatorijalnoj oblasti ili od juvenilne vode, iz Marsove unutrašnjosti, preko vulkanskih erupeija. Da li postoji prvi ili drugi izvor hranjenja vodom ili oba zajedno, to ée se dokazati u buduénosti; ali prema iznetoj klimatskoj analizi te izvore treba oéekivati. Sto se tiée drugog geomorfološkog agensa, vetra, možemo reéi da je on relativno znatan naroéito kod regionalnih vetrova, s obzirom na postojeée temperaturne razlike između polamih i ekvatorijalnih oblasti. Efekat ovog agensa ée iskljuéivo doéi do izražaja u svetlim oblastima pustinjama zbog njihove ogolelosti i minimalne koliéine vlage.

66

ВАСИОНА IX, 1961 6poj 3